Свједок: УН - продужена рука муслиманске стране

Од почетка до краја рата УН се односио према српској страни као према онима који су изгубили рат, истакао је Инђић, истичући да се стицао утисак да је УН продужена рука муслиманске стране. Инђић је истакао да су српске снаге предале Аеродром у Сарајеву снагама УН-а искључиво у хуманитарне сврхе. Конвоји са хуманитарном помоћи кретали су се зоном борбених дејстава, јер је линија сукоба обухватала рубове ограде Аеродрома. Уз потпуно знање припадника УН-а, муслимани су злоупотријебили аеродромску писту, простор изнад, али и испод писте копајући тунел кроз који су се муслиманске снаге прегруписавале. „Најдрастичнији примјер је муниција и оружје пронађена у дуплом дну контејнера којим је вожена хуманитарна помоћ са Аеродрома у Бутмир и Добрињу.“ Кроз тај тунел стизало је и особље са сумњивим задацима, јер нису били припадници дипломатских мисија нити УН-а, тврди Инђић. Он је нагласио да је српска страна још почетком '93. године настојала да се прихвати споразум о слободи кретања градом за све становнике без икаквих ограничења, док муслимани нису пристајали, тврдећи да су мушкарци од 16 до 60 година војни обвезници. Свједок је рекао да су Срби највише губитака имали током примирја, и да су се залагали за заустављање рата, док су муслимани инсистирали само на појединачном примирју. Свједок сматра да би било корисније демилитаризовати Сарајево, него Сребреницу. „Евентуална демилитаризација Сарајева би зауставила рат. Сарајево је било медијски врло важна жртва за муслимане у том рату. Неко ко је одлучивао кад ће рат да стане, није дозвољавао да се о томе разговара.“ Сарајево, тврди свједок, није могло да буде демилитаризовано, чак ни заштићена зона, јер је муслиманска страна инсистирала на извлачењу српске тешке артиљерије ван домашаја Сарајева, али није хтјела да демилитаризују своју пјешадију у граду.