latinica  ћирилица
20/11/2026 |  12:58 | Аутор: СРНА

Дмичић: Важно досљедно и одговорно спровођење дејтонског споразума

Професор уставног права Миле Дмичић рекао је да очување изворног Дејтонског споразума има посебан уставноправни, политички и институционални значај за Републику Српску, јер јер њиме потврђена, те нагласио да његово досљедно спровођење захтијева одговорност свих домаћих политичких актера.
Миле Дмичић - Фото: РТРС
Миле ДмичићФото: РТРС

Дмичић је поводом 31 године од парафирања Дејтонског споразума истакао да овакво уставно уређење представља основу институционалног положаја Републике Српске, њеног уставног континуитета унутар БиХ.

- Посебно је значајан члан 3 Устава БиХ, којим су утврђене надлежности институција БиХ и ентитета. Његова одредба из члана 3 став 3(а) прописује да све функције и овлашћења која нису изричито додијељена институцијама БиХ рипадају ентитетима - рекао је Дмичић и додао да управо ова одредба представља једно од кључних начела расподјеле надлежности у дејтонском уставном систему.

Он је нагласио да значај очувања изворног Дејтонског споразума за БиХ превазилази интересе било којег појединачног ентитета или конститутивног народа, будући да је његова основна сврха очување мира, стабилности, уставног поретка и институционалног оквира у којем различити народи и грађани могу остваривати своја права и политичке интересе.

- Посебно је значајно да све стране у БиХ прихвате да ниједан народ, ентитет или политичка структура не може дугорочно остваривати стабилност на рачун уставних права и легитимних интереса других. Одржива политичка стабилност захтијева међусобно уважавање, поштовање уставних надлежности и спремност на дијалог - истакао је Дмичић.

Он је указао да је једно од најосјетљивијих тема у постдејтонској БиХ питање тумачења и примјене Дејтонског споразума, посебно када је ријеч о преношењу надлежности са ентитета на ниво заједничких институција.

Током протеклих деценија, подсјетио је он, уставни и институционални систем БиХ мијењао се кроз различите политичке договоре, законска рјешења, уставне промјене и одлуке међународних и домаћих институција.

- Ове промјене предмет су различитих политичких и правних тумачења. Док једни сматрају да су одређене институционалне промјене биле неопходне ради функционалности БиХ и испуњавања међународних обавеза, други указују на потребу очувања изворне расподјеле надлежности и спречавања њеног мијењања без одговарајуће уставне процедуре и сагласности - навео је Дмичић.

Управо због тога, сматра он, неопходно је направити јасну разлику између законитих уставних промјена и поступака чија се правна утемељеност оспорава.

- Члан 10 Устава БиХ прописује начин његовог мијењања, док члан 3 одређује расподјелу надлежности и ове одредбе морају бити полазна основа за сваку расправу о будућем уставном уређењу земље - прецизирао је Дмичић.

Дмичић истиче да је посебно важно да се политички спорови не рјешавају једностраним потезима који могу довести до институционалних блокада, правне несигурности и додатног нарушавања међусобног повјерења.

Умјесто тога, каже он, потребно је инсистирати на дијалогу, поштовању уставних процедура и одговорности свих политичких представника.

Очување изворног Дејтонског споразума, према томе, не значи заустављање друштвеног и економског развоја БиХ, већ инсистирање на томе да се развој и евентуалне реформе одвијају у оквиру важећег уставног поретка.

- Дејтонски споразум није савршен документ нити је његовим потписивањем ријешено свако политичко, економско и друштвено питање у БиХ. Међутим, овај споразм представља међународноправни темељ на којем је успостављен мир и дефинисан уставни систем земље, а његово очување и досљедно спровођење зато захтијевају одговорност свих домаћих политичких актера, без обзира на њихову националну или политичку припадност - поручио је Дмичић.

Он сматра да је питање очувања стабилности, независности и територијалног интегритета БиХ једно је од кључних питања њеног послијератног уставноправног и политичког развоја.

- Одговор на ово питање захтијева разумијевање суштине Дејтонског мировног споразума, његових уставних начела и односа између домаћих политичких институција и међународних представника - рекао је он.

У основи, стабилност БиХ може се градити досљедним спровођењем Дејтонског мировног споразума, уз поштовање његових уставних одредаба, надлежности ентитета, институција на нивоу БиХ и права конститутивних народа и свих грађана.

Такав приступ, каже Дмичић, подразумијева да се политички односи уређују на основу међусобног договора, уставности и законитости, а не једностраним одлукама и наметањем политичких рјешења која могу продубити постојеће подјеле.

- Очување територијалног интегритета и међународноправног субјективитета БиХ није супротстављено очувању уставног положаја Републике Српске и Федерације БиХ. Напротив, ова два принципа представљају саставне дијелове дејтонског уставног компромиса - наводи он.

Дмичић истиче да је једно од кључних питања у којој мјери наметање законских и институционалних рјешења од међународних представника доприноси или отежава изградњу стабилног политичког система.

- Анекс 10 Дејтонског споразума предвидио је функцију високог представника, чији је основни задатак праћење и координација цивилног спровођења мировног споразума. Накнадно су, кроз праксу међународног дјеловања и закључке Савјета за примјену мира из 1997. године, развијена овлашћења позната као "бонска овлашћења" - подсјетио је Дмичић који је професор на Правном факултету Универзитета у Бањалуци.

Дмичић истиче да суштинско питање зато није само постојање међународног присуства, већ начин на који се оно остварује, границе његових овлашћења и утицај на развој домаће демократске одговорности.

- Дугорочна стабилност једне државе тешко се може градити ако њене институције немају стварну одговорност за доношење одлука, ако се политички компромиси замјењују одлукама споља и ако домаћи политички актери немају довољно подстицаја да међусобне спорове рјешавају преговорима - указао је он.

Дмичић је рекао и да међународна заједница може имати важну улогу у очувању мира, пружању подршке реформама и поштовању међународних обавеза, али је развој функционалних домаћих институција неопходан за дугорочну политичку стабилност и пуну демократску одговорност.