latinica  ћирилица
19/11/2026 |  12:59 ⇒ 13:58 | Аутор: РТРС

Тадић: Враћање судске власти Републици Српској

Јавност Републике Српске већ деценијама своје незадовољство стањем у правосуђу адресира на законодавну и извршну власт, истиче правник Огњен Тадић у својој колумни.
Огњен Тадић - Фото: РТРС
Огњен ТадићФото: РТРС

Колумну преносимо у цијелости: 

У средишту тих приговора налазе се отуђеност правосудних институција од грађана, сумње у корупцију, недовољна стручност и хронична неефикасност судова. Ријеч је о проблемима који одавно превазилазе појединачне случајеве и указују на дубљи институционални поремећај који се односи на нарушену везу између судске власти и друштва у чије име и интересу она треба да дјелује.

Досадашње реформе организације и поступања правосуђа, нарочито оне с почетка двијехиљадитих година, којима је успостављен Високи судски и тужилачки савјет БиХ, нису отклониле наведене недостатке. Напротив, створиле су институционални модел у којем је одговорност правосудних институција према јавности посредна, недовољно одређена и практично тешко остварива. Судије и тужиоци професионално и институционално одговарају систему чије је средиште ВСТС БиХ, док тај систем не подлијеже одговарајућем облику демократске одговорности према грађанима. Тако је успостављен својеврстан институционални затворени круг у којем су они који правду траже истовремено и они који су из процеса њеног управљања потпуно искључени. Парадокс таквог уређења огледа се у томе што политичка одговорност за стање у правосуђу и даље остаје на домаћим политичким институцијама, иако су им одузети или значајно ограничени инструменти којима би могле утицати на његово институционално функционисање. Другим ријечима, политичке институције сносе посљедице незадовољства грађана, а не располажу одговарајућим овлашћењима да на њега системски одговоре.

Ситуацију додатно компликује недостатак политичког консензуса о потреби реформе. Интереси појединих носилаца правосудних функција, утицај страног фактора и политички односи неријетко се преплићу на начин који реформу претвара у средство међусобних обрачуна, заштите појединачних интереса или селективног остваривања институционалне моћи. Када се томе придружи утицај организованог криминала, постаје разумљиво зашто захтјеви јавности за промјенама тако тешко проналазе пут до законодавних рјешења. Ипак, институционална сложеност није аргумент за одржавање постојећег стања. Она је, напротив, разлог да се пажљивије осмисле рјешења која би, у границама важећег уставног и правног поретка Републике Српске, могла постепено обновити њену одговорност за организацију и функционисање судске власти.

ГРАЂАНИ У СУДСКИМ ВИЈЕЋИМА: ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОДГОВОР НА ОТУЂЕНОСТ ПРАВОСУЂА

Један од најдубљих проблема савременог правосуђа јесте прекид непосредне везе између судске власти и друштва. У јавности се све више учвршћује увјерење да правосудне институције функционишу у затвореном професионалном и интересном простору, готово независно од друштвених вриједности, осјећаја правичности и очекивања грађана. Таква перцепција посебно је опасна зато што повјерење у судство не зависи искључиво од формалне законитости његових одлука, већ и од увјерења јавности да се правда остварује непристрасно, одговорно и у складу са темељним друштвеним вриједностима. Посебно забрињава перцепција да се сазнања о криминалу и корупцији, умјесто да буду повод за благовремено институционално поступање, могу претворити у средство селективног притиска и личног или политичког утицаја. Када јавност почне доживљавати правосудну моћ као потенцијал за уцјењивање, а не као инструмент заштите права, проблем престаје бити само питање ефикасности појединих институција. Он постаје питање легитимности читавог система.

Управо зато потребно је размотрити модел непосредног учешћа грађана у доношењу судских одлука. У упоредном праву таква могућност постоји у различитим облицима, од поротног суђења до учешћа судија поротника у судским вијећима. Заједнички именитељ ових модела јесте настојање да се судска функција не затвори у професионалну корпорацију, него да се њено вршење повеже са друштвом. Међутим, постојећи модел судија поротника у БиХ не остварује ту сврху у довољној мјери. Њихов избор такође је везан за ВСТС БиХ, чиме се и овај облик грађанског учешћа ставља под контролу исте институције која управља избором професионалних носилаца правосудних функција. Мандатни карактер њиховог ангажмана и ограничена процесна улога додатно умањују могућност да представљају стварну везу између грађана и судске власти.

Устав Републике Српске каже да судска власт припада судовима, говори о одлукама суда, поступку пред судом, судској заштити, актима судова, о томе да суд суди у вијећу, да се законом уређује у којим стварима суди судија појединац, да у суђењу учествују и судије поротници на начин утврђен законом, те да се “законом може прописати да у одређеним судовима и у одређеним стварима у суђењу учествују само судије“. Сходно томе, Устав као носиоца судске власти види судове, а не судије као носиоце правосудних функција, и не уређује да само судије могу учествовати у доношењу судских одлука, него, напротив, такву могућност познаје само онда када је законом прописана. Устав каже и то да суд суди у вијећу, али нигдје изричито не забрањује да у вијећу, поред судија и судија поротника, буде и неко трећи.

Иако је ово мишљење на крајњим границама растезљивости тумачења уставне норме, оно је ипак у суштини тачно. Из такве уставне конструкције произлази да учешће професионалних судија није нужно једини могући облик састава судског вијећа. Дакле, могуће је размотрити законско увођење грађана као посебне категорије чланова судских вијећа, различите од постојећег института судија поротника. Њихово учешће заснивало би се на случајном избору, по унапријед утврђеном и транспарентном ротирајућем механизму, за појединачне судске предмете. Такав модел не би подразумијевао трајно институционално везивање грађана за правосуђе, већ њихово непосредно и повремено учешће у вршењу судске власти. Исто као што грађани имају могућност грађанске иницијативе или што учествују на референдум или на изборима, па се из тога јасно зна коме заправо законодавна власт припада у Републици Српској. У предложеној концепцији професионалне судије задржале би одговорност за вођење поступка и обезбјеђивање процесне законитости, док би грађани имали улогу у вијећању и доношењу одлуке. Нјихово већинско учешће представљало би најзначајнији елемент овог модела, јер би омогућило да се професионално правно знање и друштвено разумијевање правичности сусретну у самом процесу одлучивања.

Опет треба истаћи да се овакво тумачење уставних одредаба налази се на граници њиховог могућег нормативног домета и захтијева озбиљну уставноправну расправу. Зато би најпоузданије рјешење било да се будућим измјенама Устава Републике Српске изричито уреди могућност непосредног учешћа грађана у судским вијећима. Тиме би се избјегле дилеме о уставном основу и успоставио јасан легитимитет једног од најважнијих механизама друштвене контроле судске власти.

СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈА СУДОВА: ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОДГОВОР НА ПРОБЛЕМ СТРУЧНОСТИ

Приговор недовољне стручности судија један је од често понављаних приговора правосуђу. Без обзира на то колико је појединачних критика оправдано, сама чињеница да је таква перцепција постала опште мјесто у јавности представља озбиљан институционални проблем. Ауторитет судске власти не почива само на законски гарантованој независности судија него и на увјерењу да одлуке доносе стручњаци који располажу знањем потребним за разумијевање све сложенијих друштвених и правних односа. Због тога је потребно размотрити реорганизацију судске мреже на принципу функционалне и стварне специјализације. Користан институционални узор може бити искуство увођења привредних судова у Републици Српској, уз одговарајуће корекције које би отклониле слабости постојећег модела.

Предложено рјешење подразумијевало би да првостепену надлежност задрже судови опште стварне надлежности, организовани за подручје једне или више јединица локалне самоуправе. Другостепено одлучивање било би повјерено специјализованим судовима, организованим према правним областима - привредној, кривичној, грађанској и управној. Њихова мјесна надлежност обухватала би подручја више првостепених судова, чиме би се омогућила концентрација стручних капацитета и стварање уједначеније судске праксе. Врховни суд Републике Српске имао би јасно одређену улогу суда трећег степена, кроз одлучивање о ванредним правним лијековима. Суштина оваквог модела јесте да се специјализација не заснива само на унутрашњој организацији појединачних судова него на самој структури судског система. Посебан суд који се бави једном правном облашћу у другостепеном поступку, може развити виши степен специјалистичке компетентности него суд који свакодневно одлучује о предметима из различитих правних области.

Посебно је важно што би концентрација другостепеног одлучивања омогућила систематичније развијање судске праксе и досљеднију примјену материјалног и процесног права. Тиме би се смањивале разлике у тумачењу закона, јачала правна сигурност и стварали услови за предвидљивије судске одлуке. Врховни суд Републике Српске у таквој организацији добио би препознатљиву уставну и институционалну улогу. Његов задатак не би био да административно управља правосуђем, него да кроз судску функцију обезбјеђује јединствену примјену права Републике Српске и ауторитативно усмјерава развој домаће судске праксе. Тиме би постао кључна институција одговорности за квалитет и досљедност судовања, тј. вршења судске власти која припада Републици Српској.

СУДСКЕ УПРАВЕ: ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОДГОВОР НА НЕЕФИКАСНОСТ

Неефикасност правосуђа није само питање трајања судских поступака. Она се подједнако огледа у организацији рада судова, управљању њиховим ресурсима, односима унутар институција и, нарочито, у проблемима извршења правоснажних судских одлука. Иако су реформе посљедњих деценија донијеле одређена побољшања, незадовољство грађана брзином и дјелотворношћу правосудне заштите и даље је изражено. У том контексту посебно је значајна улога предсједника судова. Иако би њихова функција, по својој институционалној природи, требало да буде функција првог међу једнакима, у пракси се она често претвара у центар управљачке и персоналне моћи. Таква концентрација овлашћења може произвести проблеме у међуљудским односима, отворити простор за непримјерене утицаје и додатно замаглити границу између управљања судом и независног одлучивања судија.

Зато је потребно раздвојити двије функције које се у постојећем моделу недовољно јасно разликују - судијску и управљачку. Судија мора бити потпуно независан у одлучивању о конкретном предмету, али из тога не произлази да организација рада суда, управљање материјалним средствима, кадровска администрација и други оперативни послови морају бити у његовој надлежности. Предсједницима судова требало би, у том смислу, дати претежно протоколарну и представничку улогу. Ту функцију обављао би судија највећег професионалног угледа и ауторитета, као јавно лице суда и његов институционални представник.

Насупрот томе, организациони и административни послови били би повјерени посебним судским управама, успостављеним у оквиру институционалне надлежности Министарства правде Републике Српске. Такво рјешење захтијевало би прецизно нормативно разграничење надлежности и чврсте гаранције да судске управе ни непосредно ни посредно не могу утицати на поступање судија у конкретним предметима. Њихова овлашћења односила би се искључиво на организацију, администрацију, буџетско и материјално пословање и друге послове који нису дио судијске функције. Тиме би се постигло нешто што је од суштинског значаја за независност судства - професионалне судије биле би ослобођене управљачких обавеза које нису дио њиховог основног позива, док би одговорност за организациону ефикасност била јасно институционално лоцирана.

ПРИВРЕМЕНА РЈЕШЕЊА КАО ПУТ ПРЕМА ИНСТИТУЦИОНАЛНОЈ ОБНОВИ

Проблем није само у томе како судови функционишу него и у томе гдје се налази институционална одговорност за њихово функционисање. Уставно начело подјеле власти подразумијева да свака од три гране власти има јасно одређено мјесто у уставном поретку, као и одговарајуће механизме одговорности. Судска независност не би смјела бити поистовјећена са институционалном неодговорношћу, исто као што ни демократски легитимитет не смије постати изговор за политичко управљање појединачним судским одлукама.

Три предложена правца реформе представљају међусобно повезане елементе једног другачијег модела судске власти. Непосредно учешће грађана у судским вијећима требало би да обнови друштвену легитимност судских одлука. Специјализација другостепеног судовања требало би да подигне стручни квалитет и уједначеност судске праксе. Раздвајање судијске од управљачке функције требало би да унаприједи организациону одговорност и ефикасност судова. У таквом систему првостепене судије водиле би поступке, старале се о њиховој процесној законитости и обезбјеђивале стручни оквир за одлучивање. Судска вијећа, састављена од професионалних судија и грађана, доносила би првостепене одлуке. Специјализовани другостепени судови одлучивали би о жалбама и развијали уједначену праксу у одговарајућим правним областима. Врховни суд Републике Српске обезбјеђивао би јединствену примјену права кроз одлучивање о ванредним правним лијековима. Судске управе, са своје стране, преузеле би организационе и административне послове, без задирања у независност суђења.

Представљене идеје треба посматрати као могући прелазни институционални модел, којим би се у постојећим правним и уставним околностима које постоје у БиХ настојали отклонити најизраженији недостаци правосуђа у Републици Српској, све до успостављања неких нових односа у БиХ или изван ње, који у потпуности омогућавају Републици Српској да врати сопствену судску власт. Због тога би оваква реорганизација сигурно отворила и шире питање уставноправног положаја Републике Српске у области правосуђа. Спровођење ових идеја захтијевало би пажљиву анализу уставних надлежности, усклађивање са релевантним правним обавезама, одговарајуће законске измјене и, прије свега, гаранције независности судског одлучивања.

Судска власт не припада ни судијама као професионалној корпорацији, ни политичким структурама које би жељеле да њоме управљају. Она припада уставном поретку и грађанима у чије име се правда остварује. Управо у обнови те везе треба тражити суштински смисао враћања судске власти Републици Српској