Каран: Самоопредјељење у пракси - 35 година Народне скупштине Републике Српске
- Оснивање Скупштине српског народа у БиХ било је историјски чин самоодбране, уставни одговор на прегласавање и израз политичке воље једног конститутивног народа који је, суочен са угрожавањем свог егзистенцијалног, политичког, идентитетског и националног бића, одлучио да своју будућност узме у сопствене руке - нагласио је Каран у колумни за Медијски систем Републике Српске - СРНА.
Он је рекао да право на самоопредјељење за српски народ није превазиђена фраза. "То је наша прошлост, наша садашњост и наша уставна будућност. Они који то не разумију, не разумију ни право, ни историју, а најмање српски народ и Републику Српску", навео је Каран.
Колумну предсједника Републике Српске Срна преноси у цијелости:
ПРАВО КОЈЕ СЕ НЕ ТРАЖИ, ВЕЋ ОСТВАРУЈЕ
Право народа на самоопредјељење је неотуђиво, природно право, које утврђују многобројни међународни акти. Међу првим таквим међународним актима је Резолуција Лондонског конгреса још из 1896. године, док је Повеља Уједињених нација из 1945. године озаконила право на самоопредјељење.
Генерална скупштина и Савјет безбједности Уједињених нација су 1976. године донијели пакт о економским, социјалним, политичким и другим правима у коме се, већ у првом члану, утврђује право народа на самоопредјељење.
Чак је и Устав СФРЈ из 1974. године, у својим Основним начелима, изричито полазио од права сваког народа на самоопредјељење, потврђујући тиме значај овог права у уставном поретку тадашње заједничке државе.
Српски народ је ово право потврдио у својим конститутивним актима, уградио у темеље Републике Српске и кроз њене институције обезбиједио му чврсто правно утемељење.
Неизбрисив и непорецив правно-политички низ започео је 24. октобра 1991. године оснивањем Скупштине српског народа као институционалним одговором на илегалне потезе и покушај избацивања Срба из уставног поретка тадашње СР БиХ, наставио се у новембру исте године кроз плебисцит српског народа као најдиректнији и најчистији облик народног и политичког изјашњавања о останку у заједничкој држави, да би 9. јануара 1992. године усвајањем Декларације о проглашењу Републике српског народа БиХ означио тренутак рођења наше државе, чији је уставноправни систем заокружен доношењем Устава и Уставног закона 28. фебруара, а њен коначни и препознатљиви назив утврђен Декларацијом од 12. августа 1992. године: Република Српска.
Дејтонски споразум је 1995. године само верификовао већ постојећу државност, јер је Република Српска била држава са пуним капацитетом у периоду 1992–1995. године.
Дакле, Република Српска је у Дејтон ушла као формирана, функционална држава, са својим Уставом, територијом, народом, законодавном, извршном и судском влашћу.
Дејтонски мировни споразум је Српској само дао међународно-правну верификацију и смјестио је у уставни оквир сложене државне заједнице, БиХ, као један од два равноправна ентитета.
НАРОДНА СКУПШТИНА: ТВРЂАВА СРПСКЕ СЛОБОДЕ
Народна скупштина Републике Српске, настала као израз суверенитета и воље народа, један је од темељних стубова српске државности у БиХ, као институција у којој се народна воља претвара у најважније акте који штите права и интересе српског народа.
Њен значај зато далеко превазилази уобичајену улогу парламента, јер је она и чувар уставног поретка како Републике Српске, тако и БиХ.
Српски народ је 1991. године изабрао пут слободе, политичког самоопредјељења и институционалног организовања, а снажне и одлучне поруке, као и историјски акти које је Народна скупштина доносила током протеклих деценија, свједоче о истрајности на том путу.
Упркос бројним притисцима, оспоравањима и непрестаним покушајима развлашћивања и слабљења Народна скупштина Републике Српске остаје оно што је била 24. октобра 1991. године - тврђава српске слободе, непоколебљив бедем одбране права, достојанства и опстанка српског народа.