Драгутин Вукојевић о дану када је изгубио породицу: Имати синове - то је било богатство (ВИДЕО)
- Био сам задовољан својим животом и својом супругом и два сина. Јер имати синове - то је било богатство - рекао је Вукојевић.
Драгутин је одрастао са породичним сјећањем на страдање из Другог свјетског рата, када су усташе убиле баку, очеву мајку. Зато, се није двоумио да ли треба да брани породицу када је почео Одбрамбено – отаџбински рат.
Као добровољац, прикључио се Војсци Републике Српске. И кобни 18. септембар 1995. године затиче га на фронту. Супруга Гордана и дјечаци, тај дан враћали су се од њених родитеља из Јошаве и кренули су ка Благају, на путнички воз који је саобраћао Приједор – Добрљин, према Равницама код Новог Града гдје су живјели.
Међутим, већ је почео напад хрватских снага на Нови Град и воз није саобраћао. Не знајући шта се дешава, мајка и синови, кренули су пјешке према Новом Граду, када их је сустигао Божо Максимовић и повезао својим аутомобилом. Са њим је било и његово дијете. На путу према Новом Граду, у насељу Туњица, на њих је отворена ватра.
- Непријатељска хорда је прешла ријеку Уну, на десну обалу ријеке и ко год је наишао магистралом према Костајници убијали су пушкама. Свих петоро су пронађени мртви у ауту - свједочи Драгутин за Меморијални центар Српске.
Он је за то вријеме био на фронту. Није знао. Његови саборци јесу. Три дана касније, не говорећи му зашто, довезли су га пред кућу. А онда се проломио вапај – "Дуда, немаш породице".
- Када су ме довезли код моје капије, видио сам пред гаражом, на приколици мртвачке шкриње. Нисам могао да изађем из аута. Једно пола сата сам сједио у ауту и посматрао. Моје колеге и моје комшије које су дошле ту, у моје двориште, нико није смио да ми приђе. Мислио сам да су мајку напали, да је нешто било…..нисам знао - рекао је он.
Остао је сам. Туга и тишина испунише душу. У непреболу, признаје, одао се алкохолу. Ни то није помогло.
- Нема ту утјехе, ни у алкохолу, ни у било чему другом. Када сам оставио алкохол, био сам присебнији и свјеснији - прича Драгутин, који у снове призива своје најмилије, али ни ту их нема. Памти их, памти какви су били његови синови.
- Били су културни, паметни, да поздраве свакога старијег. Били су послушни и добра дјеца. Мој мали Данијел је посебно био привржен мени. Јер имати синове - то је било богатство. И сада је богатство, и веће него онда, али онда је било богатство имати моју дјецу - закључује отац повјеравајући своју причу Меморијалном центру Репубике Српске, да се сачува и никад не заборави.