Стара црква на Башчаршији - најстарији православни објекат непроцјењиве и стамене вриједности
Стара православна црква је непроцјењиве вриједности и мало ко се усуђује о томе говорити мериторно јер све што се ријечима искаже утопи се у вриједност тог блага и постаје недоречено.
Један од зналаца који се не либи говорити и о православним знамењима је доцент, филолог и историчар умјетности Борјан Митровић који у разговору за Срну открива детаље у вези са самом грађевином Цркве Светих арханђела Михаила и Гаврила које многима нису познате.
Митровић констатује да српско православно сакрално градитељство ужег дијела Сарајева репрезентује више објеката изузетне културно-историјске и естетске вриједности, те да је најстарији од њих - Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила, позната и као Стара црква, што је назив који се уобичајио након изградње нове, Саборне цркве.
- Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила налази се на сарајевској Башчаршији, тачније у крају који се називао Варош, а који је некада био насељен углавном православним Србима - рекао је Митровић за Срну.
Иако се са сигурношћу не може рећи да ли је црква постојала на овом мјесту и прије доласка Османлија, напомиње Митровић, посвједочено присуство православног свештенства и народа на почетку турске владавине указује на то да је православни вјерски објекат на тлу данашњег ужег градског језгра могао постојати и прије турског заузимања ових крајева и формирања Сарајева као урбаног мјеста.
- Осим тога, у једном документу из 18. вијека, који се чува у Старој цркви, а на који је научна јавност већ указивала /Хамид Хаџибегић, Бранислав Тодић, Сабира Хусеџиновић/, истиче се постојање цркве на овом мјесту и прије доласка Османлија.
С друге стране, доста слободне претпоставке Ђоке Мазалића да црква потиче чак из раног средњег вијека, донесене прије свега на основу тлоцрта цркве, који се, пак, сукцесивно формирао кроз вијекове, тешко да су саме по себи одрживе, али би нека будућа археолошка истраживања могла дати прецизнији одговор на то који се све градитељски слојеви крију испод здања Старе цркве - напомиње Митровић.
ЈЕДИНИ АУТЕНТИЧАН ОБЈЕКАТ ТЕ ВРСТЕ У БиХ
Митровић наводи да се, почевши од 15. или 16. вијека са много више сигурности може говорити о постојању храма на овом локалитету.
Он указује да је црква током турске владавине много пута страдала од пожара и ратних пустошења, након чега би црквене и народне вође сарајевских Срба, уз подмићивања и опсежну преговарачку активност код локалних власти и у Цариграду, по правилу добијали дозволу да храм обнове, а каткад у одређеној мјери и прошире.
- Иако се као значајни узимају и радови на цркви из средине 17. вијека, архитектонско рјешење Старе цркве, овакво какво се данас може видјети, формирало се, готово у потпуности, великом обновом и проширењем 1730. године - истакао је Митровић.
Он наводи да ова црква, иако по својој композицији усамљена на тлу БиХ, у свом садашњем изгледу спада у тип балканске градске православне цркве 18. и 19. вијека.
- И док су цркве тога типа доста слободније подизане у другим областима османског Балкана, готово потпуно заустављена градња хришћанских сакралних објеката у Босни све до половине 19. вијека, учинила је сарајевску Стару цркву јединим аутентичним објектом ове врсте у БиХ - наглашава Митровић.
Митровић појашњава да је ријеч о грађевини правоугаоне основе, 14,5 са 16,5 метара, док висина унутрашњости износи осам метара.
- Црква је у одређеној мјери укопана у земљу. Цјелину сачињава наос правоугаоне основе, који са три стране опасује такозвани опходни брод, у спратном дијелу праћен галеријом – простором за жене. Наос се у горњим зонама завршава полуобличастим сводом са повијеним ивицама, што даје утисак слијепе куполе. Правоугаони олтарски простор поентиран је малом нишом која се са спољашње стране ишчитава профилисаним правоугаоником - прецизира Митровић.
ИКОНЕ ЧУВЕНОГ ЗОГРАФА РАДУЛА И МАКСИМА ТУЈКОВИЋА
Митровић указује да је олтарски простор одвојен од наоса зиданом преградом на којој се налази иконостас настао вишевјековним апликацијама и реорганизацијама, а чији најзначајнији дио представају иконе чувеног зографа Радула из 17. вијека и Максима Тујковића из 18. вијека.
- Објекат има шестора, лучно засведена врата. Прозорских отвора је десет, архитравно засведених, са још два отвора у крову. Црква је зидана каменом кречњаком, док су сводови рађени од седре. Спољна фасада је камена, фугована, док је унутрашњост цркве малтерисана - прецизира Митровић.
Митровић наводи да је ентеријер богат иконама изузетне вриједности, као и дрворезбареним мобилијаром, при чему се нарочито истиче кивот за мошти Свете Текле, рад познатог умјетника Бранка Шотре из тридесетих година 20. вијека.
ЗВОНИК У ДУХУ ЕВРОПСКЕ СТИЛСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ИЗ 1880. ГОДИНЕ
Митровић појашњава да је вијековно живљење у средини са великом муслиманском популацијом утицало и на архитектонске одлике цркве о чему свједочи такозвана женска црква, мушебеци којима се тај простор одваја од наоса, преломљени лук архиволте изнад појединих прозорских отвора и дрворезбарски елементи ентеријера.
- Будући да је употреба звона била забрањена све до пред крај османске владавине, привремени дрвени звоник, изграђен у другој половини 19. вијека, замијењен је 1880. године звоником у духу европске стилске традиције - каже Митровић.
Потом је, каже Митровић, шездесетих година двадесетог вијека, према пројекту архитеката Душана Смиљанића и Александра Дерока, звоник прилагођен остатку цркве, што јесте допринијело стилском складу цјелине, али се тиме из комплекса отежало ишчитавање вијековног тешког положаја православне заједнице у Сарајеву.
- Исти је случај и са зиданом оградом која са јужне стране одваја црквену порту од улице, а која је замијенила некадашњи велики зид којим је црква током турске владавине била сакривена и готово непримјетна у ткиву града - наглашава Митровић.
Митровић напомиње да унутрашњост црквеног дворишта чине наткривени простори тремова, од којих се западни трем истицао владичанским троном, импозантном композицијом Страшног суда, као и још једном великом иконом - такозваним Јерусалимом.
- Ту су црквене просторије различите намјене /кроз историју, уз цркву је радила и школа, била владичанска резиденција/, као и некадашње црквене даире /скуп трговачких магаза које заједно формирају једно двориште и имају заједнички улаз са улице/, у којима се од 1890. налази црквени музеј, са изузетном збирком црквених вриједности, нарочито поствизантијске ликовне умјетности – српске, грчке и руске, али и рукописа, сасуда, одежди, свјетовних предмета - наводи Митровић.
Он каже да се преко пута комплекса Старе цркве налази зграда сарајевске Црквене општине – монументална вишеспратница у стилу сецесије, изграђена 1910, према пројекту Милоша Миладиновића.