Тришић Бабић поводом три године од терористичког напада на Израел: Пријатељи, уз вас смо!
- Српски и јеврејски народ кроз историју су упознали вријеме у којем човјек није морао учинити ништа да би био одређен за прогон. Било је довољно његово име и поријекло. У истом фашистичком и нацистичком систему злочина за вријеме Другог свјетског рата убијани су и Срби и Јевреји - истакла је Тришић Бабић.
Она је указала да однос Срба према страдању јеврејског народа не почиње политичком рачуницом, већ у његовој основи постоји историјско искуство и судбинско питање.
- Држави Израел и јеврејском народу поручујемо нешто што у Републици Српској има пуно значење. Када једном народу неко покаже да жели његов страх, његову немоћ или његов нестанак, право тог народа да се заштити није предмет туђег допуштења - навела је Тришић Бабић.
Ауторски текст Ане Тришић Бабић Медијски систем Републике Српске - СРНА преноси у цијелости:
Три године након терористичког напада Хамаса на Израел, сјећање на жртве 7. октобра остаје и подсјетник на право сваког народа да живи слободно и сигурно.
Седмог октобра 2023. године Хамас је показао шта његова идеологија значи када добије прилику да се претвори у дјело. Седмог октобра 2023. године Хамас је показао како изгледа њихова слика слободе.
Више од 1.200 људи убијено је у Израелу, највећим дијелом цивила. 251 особа отета је и одведена у Газу. Људи су убијани по путу, у својим кућама, на забавама и у тренуцима обичног живота. Нису бирани зато што су представљали војну пријетњу. Били су мета зато што су били Израелци и Јевреји.
Три године касније, управо од те чињенице мора почети свако озбиљно сјећање на 7. октобар.
Седми октобар био је злочин најгоре врсте. Био је терористички напад свјесно усмјерен према цивилима, са намјером да убиство, отмица и страх постану порука једном цијелом народу. Хамас је покушао да покаже да за Јевреје ни властити дом, ни властита држава, ни свакодневни живот не могу бити довољно сигурни.
Јеврејски народ пред таквом поруком није стајао први пут.
У томе Република Српска разумије нешто што није могуће научити из дипломатских саопштења. Српски и јеврејски народ кроз историју су упознали вријеме у којем човјек није морао учинити ништа да би био одређен за прогон. Било је довољно његово име и поријекло. У истом фашистичком и нацистичком систему злочина за вријеме Другог свјетског рата убијани су и Срби и Јевреји. Јасеновац је мјесто гдје наше двије судбине леже једна уз другу и као такав остаје један од најстрашнијих доказа те политике, а јеврејска заједница Бањелуке готово је потпуно уништена од стране усташких окупатора.
Зато однос Срба према страдању јеврејског народа не почиње политичком рачуницом. У његовој основи постоји историјско искуство и судбинско питање.
Постоји и искуство много ближег времена. Српски народ је током ратова деведесетих на својој кожи упознао шта радикални исламизам може учинити када човјека сведе на његову вјеру и нацију, а насиљу да привид вишег оправдања. Зато методе Хамаса, масакр цивила, отмице, силовања, узимање талаца, понижење и терор као политички инструмент, ми у Републици Српској не посматрамо као нешто што припада неком далеком времену и неразумљивом свијету.
Историје нису исте. Али народи који су преживјели покушаје брисања знају препознати тренутак када мржња престане бити ријеч и постане метода.
Ова трећа годишњица има и посебну тежину. Први пут од 7. октобра Израел је дочекује без иједног таоца из тог напада који је заробљен у Гази. У јануару ове године, након 843 дана, враћени су посмртни остаци Рана Гвилија, посљедњег отетог чији су посмртни остаци још били у Гази. Повратком његових посмртних остатака Израел је вратио и посљедњег од 251 човјека које је Хамас отео 7. октобра. Сви живи таоци и посмртни остаци погинулих које је Хамас одвео у Газу били су поново на израелској земљи.
То није само завршетак једне операције. То је потврда једне од најозбиљнијих обавеза државе према својим људима. Озбиљна држава не престаје да тражи свог човјека зато што је прошло вријеме. Не прихвата да отети постане број, да нестали постане фуснота или да проток година поништи дуг према ономе ко је насиљем истргнут из свог живота. У Републици Српској таква порука има посебну тежину, јер и наш народ зна шта значи чекати вијест о несталима и живјети са обавезом да ниједан човјек не буде препуштен забораву.
Зато је за Републику Српску и затварање листе талаца имало посебну тежину. Иза те листе налазила се једна од најмрачнијих идеја сваког тероризма, да се људско биће може отети из властитог живота и претворити у средство туђе политичке воље.
Сјећати се 7. октобра зато није ствар протокола.
Сјећање је одговорност према мртвима, али и обавеза живих да не допусте да проток времена измијени моралну природу онога што се догодило. Цивилизација не почива само на законима и институцијама. Почива и на способности да, када је потребно, без релативизације разликује жртву од њеног убице и злочин од његовог оправдања. И мир почива на истој способности. Мир није природно стање које једном освојимо па нам припада заувијек. Он постоји док постоје друштва спремна да га чувају и државе спремне да заштите своје људе када им неко насиљем оспори право да живе.
Данас се с поштовањем сјећамо људи које је Хамас убио 7. октобра 2023. године и свих чији су животи тога дана насилно прекинути или заувијек промијењени.
А Држави Израел и јеврејском народу поручујемо нешто што у Републици Српској има пуно значење. Када једном народу неко покаже да жели његов страх, његову немоћ или његов нестанак, право тог народа да се заштити није предмет туђег допуштења.
Пријатељи, уз вас смо! Не само у сјећању на 7. октобар, него у одбрани темељног права вашег народа да живи слободно, сигурно и свој на своме.