Епископ Јован: Праштати морамо, заборављати не смијемо - ми смо побједнички народ (ВИДЕО)
- Говорили смо до 1912. године о освети Косова, али никад то није била освета у смислу "око за око, зуб за зуб", него повратак на Косово. Тако и ово сјећање на Јасеновац, оно мора поћи од тога што је рекао патријарх Герман да праштати морамо, заборављати не смијемо. Колико ми не заборављамо, односно колико се ми сјећамо жртава, толико ћемо бити спремни да то не буде са злом и не буде зло памћење. Ако говоримо о Јасеновцу, па прво говоримо о Павелићу, Голубовићу, кољачима, онда нас ништа не може ослободити од тога да се и ми претворимо у демоне. Колико сам пута видио људе који крену да причају о Јасеновцу и само што не падну у транс и почну да бацају пјену. То је човјек који то у себи није. Он се не сјећа стотина хиљада јасеновачких жртава, него се сјећа убица - каже епископ.
Додаје да "ако гледамо зло и само се присјећамо како је ко клан и мучен, ту нема спаса", јер ћемо се сломити ментално под теретом тог зла.
- Једино Васкрсење Христово све мијења. Оно је преобразило особу и Косовски завјет. И онако како је Косовски завјет направљен и учињен, тако једино можемо и овај јасеновачки завјет да носимо - поручио је епископ Јован.
Епископ је истакао да је Црква била прва жртва Јасеновца у симболичком смислу.
- Довели су логораше, поготово Јевреје, да сруше цркву у Јасеновцу која је била дупло већа од садашњег храма, тако да је она симболично и симболична жртва нашег страдања - рекао је епископ.
Подсјетио је да у Јасеновцу није било споменика све до 1966. године, додајући да српски народ иначе не чува сјећање на мртве споменицима, већ кроз своју Цркву.
- Споменик у Јасеновцу има своју отмјеност и љепоту, али морам признати да ни ја нисам могао да га поднесем, све док, хвала Богу, ми нисмо подигли манастир тамо. Сјећање на Косовски бој не чува се никаквим спомеником. Био је и има и неки стуб са записом о Косовском боју и то је све лијепо и добро, али сјећање на Косовски завјет је сачувала Грачаница и она ће га чувати заувијек. Није никакво спомен-подручје сачувало сјећање на Косовски бој, него само Грачаница и хвала Богу на томе. Од почетка, од 1945. године, народ је прво долазио на Доњу Градину и уопште у Јасеновац и тамо палио свијеће. Тамо гдје се налази споменик је само централни јасеновачки логор, али то је огромни комплекс концентрационих логора смрти и логора принудног рада - рекао је епископ Јован.
Епископ наводи да су на мјесту храма усташе у Другом свјетском рату подигле команду својих јединица и да је послије рата свештеник служио у гаражи све до 1984. године.
- Тек 1972, 1973. године партија дозвољава да се подигне храм, али да се води рачуна о томе да обавезно буде мањи од онога који је био прије рата, који је био велики храм. 3. септембра 1984. године патријарх Герман је са седам епископа дошао да освешта цркву у Јасеновцу и тад је рекао велике ријечи које нас воде до данашњег дана - да праштати морамо, заборављати не смијемо. То је био највећи скуп у Јасеновцу у историји. Тад се Босанска Крајина обратила на оно што је за њу и за нас све, у ствари наш Газиместан, а то је наш Други свјетски рат. Није у Други светски рат нико са Козаре ишао због Маркса, Енгелса, већ за крст часни и слободу златну, односно да одбрани чељад и себе од покоља који је био у току - рекао је он.
Епископ Јован је истакао да је Босанска Крајина дала пет партизанских дивизија и највећи допринос борби у Другом свјетском рату.
- Ми смо ван Совјетског Савеза били једини који су се заиста подигли и заиста се борили. Босанска Крајина је дала пет партизанских дивизија. То је заиста Газиместан. Читав народ се дигао на оружје, прво за свога опстанка ради, али због нечега већега и ширега што је осјећао интуитивно. На том трагу је владика Сава, мој претходник, а по савјету митрополита Амфилохија, прогласио парохијски дом и цркву 2000. године за манастир, а 2016. су дошле сестре из манастира са Скадарског језера и од тада манастир заиста живи пуноћом свог живота и непрекидно је пун људи из свих крајева свијета. И цариградски патријарх је био у Јасеновцу - подсјетио је епископ.
Он је навео да се сваке године два пута обиљежава страдање у Јасеновцу - први пут на Дан пробоја логора, 22. априла, и скупом у Доњој Градини тих дана, а други пут на дан почетка рада логора.
- У Славонији се традиционално обиљежава почетак рада логора, а то је прва недјеља по Успењу, прва недјеља по Великој Госпојини. Тада се народ окупља, зато је патријарх Герман дошао 3. септембра 1984. године јер је то локални обичај, а из наше дијаспоре нам је дошао обичај да се то обиљежава 13. септембра, односно 31. августа по црквеном календару. И онда ми од недјеље по Успењу па све до 13. септембра сваки дан служимо литургију, сваки дан долази народ. Сваки дан се окупљамо, а централни дан изаберемо једну суботу када могу да дођу и људи и владике и свештеници, тако да је то сада у суботу 5. септембра - рекао је епископ Јован.
Епископ је подсјетио да је Република Српска помогла обнову старе српске школе у Јасеновцу и да је тамо направљена једина библиотека на свијету која се бави Југославијом у Другом свјетском рату која у свом фундусу има хиљаде књига.
Најавио је да ће на родном имању блаженопочившег патријарха Павла бити саграђен музеј, подсјетивши да је 2019. године обновљена црква у којој је патријарх крштен, а која је срушена 1991. године.
- Мислим да је јако важно да имамо свијест да је патријарх Павле наш, јер су ови крајеви сви живјели као једно - рекао је епископ.
Он је истакао да је Пакрац дао бројне знамените личности, између осталог, неке од најзнаменитијих имена Београдског универзитета и најчувеније свјетско име - Милојка Вучелића.
- У филму Аполо 13, када говоре да имају проблем зову Хјустон и тамо се јавља неки Мајк, а није Мајк, него Милојко Вучелић из Грубишна поља. Он је био генерални менаџер пројекта Аполо и спасио је Аполо 13 и зато је добио предсједничку медаљу слободе, која је највеће америчко одликовање које се даје цивилу - навео је епископ Јован.
Он је рекао да је српски народ, који је изродио велика свјетска имена, сачувао изворну честитост и образовањем себе и свијет унаприједио.
- Мит који је за мене лично неподношљива је да смо ми сељачки народ. Не може сељачки народ да спасава Аполо 13. То је мит који је развијен превасходно у социјалистичкој Југославији, чији је циљ био да понизи српски народ. Тога нема, не може народ Тесле и Пупина да буде сељачки. Он је сачувао изворну честитост која је прирођена човјеку са села, али ми смо, с друге стране, и те како образован народ који је огромну важност полагао на образовање. То мора да се сачува и мора да се настави. Ми смо народ који је просвећен Христом, али је просвећен и знањем. А то је у византијском свијету, у свијету светих Кирила и Методија, нераздвојиво - поручио је епископ.