Милисав: Када се рат правосуђем обије о главу - Ле Пен, Трамп, Додик
Његову колумну преносимо у цијелости:
Марин ле Пен је ипак кандидат на предстојећим предсједничким изборима у Француској како је званично објавила 7. јула 2026.
Није да нису све покушали да је спријече. Пресуда, забрана обављања јавне функције, наногица, медијски линч и моралне лекције истих оних кругова који демократију признају само кад побјеђују њихови кандидати. Упркос свему Ле Пен је најавила кандидатуру за 2027. Апелациони суд јој је потврдио осуду, али морао скратити забрану обављања јавне функције, и тако јој, хтио не хтио, оставио пут да изађе пред народ. Данас је чак и по мишљењу највећик противника фаворит те трке.
Суд је пресудио, али је није зауставио. Систем је покушао да је уклони из политике, а није успио да јој одузме оно једино што је заиста важно, право да се обрати Французима и да они одлуче.
Њена кандидатура зато није само француска унутрашња вијест. То је ново поглавље исте приче која се посљедњих година понавља на Западу: суверенистичке лидере које није могуће побиједити на изборима, покушавју зауставити увијек исти непријатељи у различитим дресовима: дубока држава у Вашингтону, либерални Брисел, а у нашем случају та иста екипа, потпомогнута сарајевском чаршијом. То је оно што се зове lawfare, рат правом и злоупотреба правосуђа у политичкој арени.
Оно што они, изгледа, никад не схвате јесте да им то оружје редовно експлодира у рукама. Свака пресуда осмишљена да неког уклони, на крају га учврсти. Сваки покушај дисквалификације испостави се као најбоља промоција коју је политичар могао пожељети.
Трамп је то већ преживио, и то у пуном обиму. Оптужнице, процеси, медијска хајка ...намјера је била да заувијек нестане из политике. Резултат је био супротан: не само да је опстао, него је побиједио и сједи у Овалном кабинету. Побједа Трампа 2024. показала је да се бирачи не могу натјерати да забораве свог кандидата само зато што га естаблишмент не подноси. Исти образац, само у нашем дворишту, видимо и код Милорада Додика. Кад политичка воља Републике Српске није могла бити скршена на изборима, активиран је правосудно-политички механизам дубоке државе и либералног Брисела, само овдје потпомогнут сарајевском чаршијом.
Пресуде, забране и прогон са циљем да се предсједник Додик политички па чак и физички елиминише. Резултат је, и овдје, супротан ономе што су жељели. Милорад Додик данас, послије свих притисака, стоји снажније него икад, а Република Српска јасније него икад зна ко јој је пријатељ, а ко јој суди у име туђих интереса.
Ле Пен, Трамп и Додик долазе из три различита свијета, али носе исти образац отпора истом непријатељу. Дубока држава у Вашингтону, либерални Брисел у Паризу или бошњачка политика у Сарајеву користе исту логику и исти приступ.
Форма се мијења, суштина не. У сва три случаја порука је идентична: кад лидера не могу побиједити на изборима, покушавају да га елиминишу прије њих. И у сва три случаја видимо исти обрт: Ле Пен фаворит, Трамп предсједник, Додик јачи него икад.
Судови могу да пресуђују, медији да етикетирају, тужилаштва да конструишу досијее. Међутим, докле год постоји и минимум демократије, одлуку доноси народ. Ма колико алата имали на располагању, судове, санкције, забране, медије и комесаре, не могу побиједити оно што долази из стварне народне воље.
Јер, на крају, народ је увијек јачи.