Којић: Тужилаштво игнорише злочине и етничко чишћење Срба у Подрињу
Помен је служен код спомен-обиљежја у порти Цркве Светог пророка Илије, а потом је код спомен-плоче положено цвијеће.
Крњићи су једно у низу сребреничких села у којима су муслиманске снаге починиле стравичне злочине.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић рекао је да је у посљедњем рату овдје извршено етничко чишћење Срба, које је почето у Првом, а настављено у Другом свјетском.
- Уништавање Срба и свега српског почело је већ у априлу 1992. године када су муслиманске снаге наставиле праксу из претходних ратова и продужиле и након злочина у Крњићима - изјавио је Којић Срни.
Према његовим ријечима, правосуђе БиХ на све начине опструише подизање оптужби и процесуирање злочина почињених над Србима и на тај начин штити злочинце.
- Правосуђе временом жели наметнути своју нереалну и пристрасну слику о карактеру рата у БиХ - навео је Којић.
Он је додао да се настоји да међу пресуђеним починиоцима злочина не буде Бошњака-муслимана, који су у средњем Подрињу починили бројне злочине над српским становништвом, међу којима је и овај у Крњићима гдје су убијали и спаљивали непокретне старце и жене.
Којић је нагласио да за те злочине још нико није одговарао, али да се мора истрајати у тражењу правде за све невине жртве и да се не смију заборавити стравични злочини почињени у овом селу и на цијелом подручју сребреничке општине да се не би поновили као у протеклом рату.
- Морамо да преносимо потомцима истину о злочинима и остаје обавеза и аманет да истрајемо у борби за истину и правду, те да они који су починили злочин одговарају - истиче Којић.
Злочин над српским становништвом у Крњићима починиле су муслиманске снаге из околних села и под командом и уз помоћ бројних јединица из Сребренице којима је командовао Насер Орић.
Бивши борци и преживјели сродници убијених Срба из овог села још једном су поновили да за злочин над њиховим најмилијим још нико није одговарао, али да тиме ово страдање неће пасти у заборав.
Прича о жртвама преноси се на млађе генерације, као и о пристрасности Суда БиХ од којег се више правда и не очекује с обзиром на досадашња искуства.
Радовану Симићу су масакрирали осамдесетогодишњег дједа Илију, кога су са штапом у руци и шајкачом на глави затекли у кући. Тог 5. јула у овом селу су свирепо убијени његов брат Вељко и рођаци Недељко и Драгутин.
Чланове породица убијених кажу да највише боли неправда јер су међународно и правосуђе БиХ остали глуви на ове злочине и слијепи на сузе и црне мараме српских мајки.
Они су и ове године поновили да Тужилштво БиХ и Суд БиХ, као и Институт за тражење несталих БиХ треба укинути јер све те институције раде на штету српског народа и Републике Српске, а да Српска престане финансирати њихов антисрпски рад и једнострани приступ ратним злочинима.
Породице убијених Срба сматрају да на тај начин треба спријечити финансирање настајања лажне историје, коју жели да пише правосуђе и у којој ће правосуђе на нивоу БиХ нерадом и тенденциозношћу прикрити многе злочине над Србима, јер случајеви нису судски процесуирани.
Кобног 5. јула у Крњићима џелати су убили осамдесетогодишњег непокретног учитеља у пензији Васу Парачу, чије је тијело спаљено на ватри коју су у кући наложили његови бивши ученици.
Неке од жртава пронађене су тек 15 и више дана након убистава у распаднутом стању.
Преживјели мјештани Крњића причају да су тог трагичног дана, осим учитеља Васе, убијени и директор школе из Скелана Раде Тримановић, старица Сока Вујић, а свештеник Бобан Лазаревић убијен је у тренутку док је обављао вјерски обред.
Међу убијенима било је шест жена.
За разлику од претходних напада и упада у српска села у рану зору, напад муслиманских снага на Крњиће почео је око 10.00 часова док су мјештани били у својим кућама и спремали се за пољопривредне радове.
Тог дана опљачкане су и попаљене све куће, школа, задружни дом и други објекти, а црква у селу је оскрнављена. Убијени су сви Срби који нису могли побјећи.
У Крњићима је до рата било четрдесетак српских домаћинстава и у ово село још се није вратила ниједна породица јер нема никаквих услова за повратак.
Преживјели мјештани овог села расељени су већином по Србији, а мањи број их је у Скеланима.