Бојић: Српске жртве морају постати дио глобалне културе памћења
Бојић је истакао да је средње Подриње и Бирач током читавог XX вијека било једно од најстрадалнијих српских подручја, од масовних злочина над Србима у Другом свјетском рату до страдања у Одбрамбено-отаџбинском рату, због чега данас представља једно од најболнијих мјеста колективног сјећања српског народа.
- Средње Подриње и Бирач нису само простори пијетета и страдања, већ простори трајне опомене српском народу. Управо зато, 4. јул је дан када се као народ обавезујемо да истина о српским жртвама никада неће бити препуштена забораву - рекао је Бојић.
Ове године Организациони одбор за обиљежавање страдања Срба средњег Подриња и Бирча, на приједлог Меморијалног центра Републике Српске, усвојио је званични слоган и визуелни идентитет поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу.
Усвајање приједлога Меморијалног центра представља искорак у начину његовања културе памћења. Усвојен је званични слоган:
У Братунац се не зове, у Братунац се иде
Визуелни идентитет овогодишњег обиљежавања ставио је у средиште пажње најболнију тему, страдање дјеце средњег Подриња и Бирча.
Бојић наглашава да слоган „У Братунац се не зове, у Братунац се иде“ није само реченица. То је позив на националну и историјску одговорност сваког од нас. То је наша најдубља обавеза према жртвама и пут да истину дугорочно сачувамо од заборава и селективног тумачења. У Братунац идемо зато што као српски народ у цјелини осјећамо свако наше страдање.
- Деценијама је страдање Срба у средњем Подрињу и Бирчу остајало недовољно познато изван наших простора. То представља историјску неправду коју морамо исправити. Наш циљ није да било чије жртве умањујемо, већ да српске жртве коначно постану видљиве свијету и добију мјесто које им припада у глобалној култури памћења - истиче Бојић.
Како каже, Меморијални центар Републике Српске систематски ради на снимању свједочанстава о страдању српског народа. Само у протекле двије седмице, поводом обиљежавања страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, објављено је 14 аудио-визуелних свједочанстава преживјелих и чланова породица жртава са овог подручја.
- То је тек почетак једног великог пројекта. До сада је снимљено више од 150 аудио-визуелних свједочанстава Срба који су преживјели ратне страхоте или изгубили своје најмилије у средњем Подрињу и Бирчу. Та свједочанства представљају непроцјењиву историјску грађу и већ се преводе на стране језике како би постала доступна међународној јавности. Желимо да глас наших жртава буде разумљив и чујан далеко изван граница Републике Српске и Србије - наводи Бојић.
У наредном периоду Меморијални центар Републике Српске наставиће да развија дигиталне архиве, документарне филмове, изложбе, мултимедијалне пројекте и међународне презентације, с посебним фокусом на модернизацију и дигитализацију архивске грађе, као и на примјену савремених визуелних форми комуникације.
Циљ ових активности јесте да аутентична свједочанства о страдању српског народа добију снажан међународни одјек и да истина о српским жртвама буде представљена у свјетским музејима, академским институцијама, медијима и на мјестима гдје се обликује међународно јавно мњење.
- Не тражимо посебан однос према српским жртвама. Тражимо исти принцип који важи за све невине жртве широм свијета, право на истину, достојанство, сјећање и поштовање. Култура памћења не може бити потпуна ако из ње буду изостављене хиљаде српских жртава које су страдале током рата.
Увјерен сам да долази вријеме у којем ће српске жртве бити признате и глобално препознате. Учинићемо све да њихово страдање буде утиснуто у свјетску културу памћења. То је питање историјске одговорности, нашег дуга према жртвама и цивилизацијска обавеза да истина остане трајно сачувана - поручио је директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић.