Свједочанство Бојке и Милорада Перића о сину Жељку: Нећу, мама, да будем издајица, хоћу да будем са својим народом (ФОТО)
Пипам руке и говорим: "Јој, ово су руке мога Жељка.“ Само ме је помиловао и отишао. Никад га нисам уснила да ми нешто каже."
Тај осјећај да је син био ту, надохват руке, а ипак недостижан, прати је од 12. јула 1992. године, дана када је деветнаестогодишњи Жељко Перић погинуо у Биљачи код Братунца.
Породица Перић потиче из Оправдића код Кравице. Милорад, Жељков отац, рођен је и одрастао у том селу, одакле је као млад отишао у Сарајево. Тамо је засновао породицу са Бојком, али су се након неколико година вратили у Братунац и изградили кућу. У том дому одрастали су Жељко и његова сестра Сања.
Отац га памти као доброг и вриједног момка, а мајка као дијете које је одмалена вољело рад више него одмор.
"Што год види, знао је направити. Почео је себи гусле да прави. Волио је да црта, да ради рукама. Није био дијете које сједи беспослено."
По завршетку средње школе отишао је на одслужење војног рока у Југословенску народну армију. Служио је у Београду, а потом је упућен у Маринце у Хрватској, гдје је провео неколико мјесеци на ратишту. Из тог периода мајка памти писма која су стизала кући.
"Мама, отворио сам пећ да ти напишем писмо", написао јој је једном приликом, описујући тешке услове у којима су живјели војници.
Када се вратио из Хрватске, многи су му савјетовали да остане код родбине у Србији и не враћа се у БиХ.
Међутим, то је за њега било неприхватљиво. Као обучени артиљерац и командир оклопног транспортера прикључио се јединицама Војске Републике Српске на подручју Братунца. Уочи последњег одласка на положај, сјећа се мајка Бојка, више пута се враћао од капије. Као да га је нешто мучило.
„Рекао је: "Мама, бојим се да ће тата погинути“. Два пута се враћао од капије. Као да је нешто осјећао“, прича мајка у свједочанству за Меморијални центар Републике Српске.
Уочи тог Петровдана 1992. године, отац и син, последњи пут су се срели. Милорад се враћао са положаја на Куњерку, а Жељко се спремао да крене својој јединици. У разговору који је услиједио, Жељко је изразио забринутост за борце на Куњерку и страховао да би многи од њих могли страдати. Те ријечи остале су дубоко урезане у Милорадово сјећање, нарочито зато што су се догађаји који су услиједили показали трагично блиским његовим страховима. Разговор на кућном прагу био је посљедњи сусрет оца и сина.
Милорад се сјећа околности у којима је страдао његов син. Према његовим ријечима, јединица је тог дана кренула у пробој како би помогла српским борцима који су били под нападом.
- Муслимани су их у селу Биљача сачекали у засједи. Један транспортер су пропустили, а други су уништили. На транспортеру је било седамнаест људи. Само тројица су преживјела. Жељко је међу првима погођен у врат и међу првима је погинуо. Послије су падали један за другим - свједочи Милорад.
Отац је за трагедију сазнао тек касније. Саборци су покушавали да му не кажу одмах истину, говорећи да је син рањен. Његово тијело, у просторији гдје је било много погинулих, пронашла је мајка Бојка.
"Само је био погођен у врат. Препознала сам га по коси и рукама."
Од тог дана, године су пролазиле, али бол није.
Данас, више од три деценије након његове погибије, Милорад и Бојка чувају успомену на сина који није дочекао двадесети рођендан. Сјећају се његових цртежа, гусала које је почео сам да прави, писама са ратишта и посљедњих дана проведених код куће. А од свих успомена, највише је остала једна реченица коју је изговорио мајци када га је молила да остане на сигурном:
"Нећу, мама, да будем издајица. Хоћу да будем са својим народом."
Комплетно свједочанство Бојке и Милорада Перића, доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.
Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске. Централна комеморација у сјећање на страдање 3 хиљаде 267 Срба средњег Подриња и Бирча, биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку: У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ.