Савић: Срце за Иран, одлуке из страха
Колумну Савића за АТВ преносимо у цијелости:
Отказивање тевхида у Сарајеву поводом 40 дана од смрти Али Хаменеија, дугогодишњег иранског ајатолаха, није никакав ствар принципа него очигледна капитулација под притиском!
Отказивањем најављеног вјерског догађаја нико није промијенио мишљење, само је промијењен наступ.
У највећем дијелу Исламске заједнице и међу њеним вјерницима постоји јасно осјећање блискости према Ирану. То није јуче настало нити се може избрисати отказивањем догађаја. То је политичка и емотивна реалност која је присутна годинама.
Сад када је требало то још једном у веома комплексним односима јавно показати, услиједило је повлачење.
Не зато што тог осјећаја нема, него зато што постоји страх од посљедица.
Ово тихо повлачење које се покушава сакрити показује суштину и не може сакрити чињеницу да је бошњачко друштво апсолутно расцијепљено између срца које им је на једној страни и одлука које су на другој. Знају они да им је Иран био највећи савезник током рата у БиХ и да су се стотине Иранаца, припадника ИРГ међу њима и Касем Сулејмани те Фуад Шукр, борили раме уз раме са муслиманима из БиХ против хришћана и за успостављање исламског фундаментализма у БиХ.
Рат који су водили и против умјерених муслимана из Босанске Крајине, које су побили или протјерали из БиХ, само додатно баца свјетло на тада коначан ратни, а све ово вријеме и политички циљ. Везе са режимом ајатолаха као и везе са Муслиманском браћом остале су до данас уткане у њихово национално ткиво и то се не може потиснути, а вјерници поготово то не могу заборавити.
За унутрашњу бх. употребу тај наратив и осјећај блискости се редовно одржавају. Према вањском свијету шаље се сигнал послушности и опреза док се чека моменат да одлучна администрација предсједника Доналда Трампа, која се бори против свјетског спонзора тероризма, оде са сцене па да наставе тамо гдје су стали.
Отказивање догађаја није знак промјене курса. То је знак да постоји граница преко које се не смије ићи, без обзира на то шта се стварно мисли.
А истини за вољу, јасно је колико је тешко водити политику која константно покушава да помири оно што осјећа са оним што смије да ради и каже, и која на крају полако али сигурно губи кредибилитет и унутра и ван. Иако дјелује као ефикасно рјешење краткорочно, на дуге стазе та шизофрена и сулуда политика нема перспективу.