Плотан: Европска унија жели дигитални евро како би остварила монетарни суверенитет
- У ери фрагментације глобалног финансијског система, за Европску унију ово није само питање техничке или практичне природе, већ је ријеч о стратешкој аутономији Европе у геополитичкој конкуренцији са САД, Кином и приватним сектором у којем све више доминирају криптовалуте и стејблкоини - нагласио је Плотан у колумни за Срну коју преносимо у цијелости:
Према доступним подацима, шест од десет финансијских трансакција у Европи пролази кроз америчке системе попут "Виза", "Мастеркард" и "Пејпал". У случају још већих геополитичких напетости, тај вид зависности може да прерасте у рањивост.
У пракси би дигитални евро требао да буде европски одговор на овакве изазове, јер би представљао јавни новац, подржан билансом ЕЦБ-а, који функционише као дигитална готовина, правни тендер и офлајн рјешење.
С једне стране, аргументи за дигитални евро звуче увјерљиво из перспективе монетарне и платне суверености. Бруегел истиче да је прави разлог управо монетарни суверенитет, па би ЕЦБ морала заузети простор у дигиталном свијету како приватни сектор не би попунио овај финансијски вакуум и тиме директно угрозио стабилност евра.
Када би дошло до потпуног слома криптовалута и стејблкоина, то би могло поново да пробуди духове еврокризе из периода од 2010. до 2015. године, када су се разлике у кредитном ризику између земаља еврозоне претвориле у егзистенцијалну пријетњу.
У овом случају, дигитални евро би представљао економско сидро које штити кредибилитет евра и спречава финансијску фрагментацију. Уз то иде и "Веро" /Wеро/, који представља европски дигитални новчаник и мобилни платни систем као приватно рјешење за свакодневну употребу.
ЕЦБ службено описује дигитални евро као једноставан алат: претвориш новац са рачуна у дигитални новчаник, плаћаш офлајн или онлајн, бесплатно унутар еврозоне, са могућношћу условних плаћања /нпр. плаћање тек кад роба стигне/.
Како се наводи, дигитални евро се не може ограничити у свом коришћењу, а постојало би ограничење на износ у новчанику како би се спријечио масовни одлив депозита из банака.
Циљ је јасан: већа конкуренција, отпорност система и већи избор за грађане, банке и трговце. У геополитичком контексту, то је одговор на америчку доминацију у платној инфраструктури и кинески дигитални јуан који већ тестира сличан модел контроле над плаћањима.
Европа очигледно не жели да јој у дигиталној ери неко други диктира правила, ни Вашингтон, ни Пекинг, ни приватници из Силицијумске долине.
С друге стране, критичари упозоравају да ова прича о суверености може сакрити и другу страну медаље. Либертаријански истраживачки центар из Вашингтона - Като институт /Цато Институте/, отворено каже да дигитални евро није оријентисан ка слободи грађана Европске уније, већ ка јачању контроле централне банке у ери криптовалута.
Док се продаје као заштита од страних утицаја, истовремено се у Европи уводе ограничења на готовину /планирани лимити на 10.000 евра/, припејд картице и приватне крипто новчанике са циљем спречавања илегалних финансијских активности.
Критичари даље указују на ситуацију да би дигитални евро, умјесто да повећа слободу, могао олакшати праћење трансакција, што би у преводу значило ефикасније опорезивање и надзор, сличан кинеском моделу.
Џудит Арнал из ЦЕПС упозорава да се мијешају крушке и јабуке: америчке приватне компаније /"Виза", "Епл пеј"/ нису исто што и геополитички ризици државе. Прави геополитички прекид плаћања био би екстремна мјера, могућа само у случају потпуног слома савезништва попут НАТО-а, а тада би и готовина и дебитне картице биле једнако угрожене.
Из перспективе геополитичког такмичења, дигитални евро је класичан примјер како Европа покушава да оствари погодну позицију у мултиполарном свијету. САД доминирају платним ланцима и могу користити ту моћ за санкције, као што је то био случај с Русијом, док Кина већ има оперативни дигитални јуан који јој даје предност у Азији и дигиталној трговини.
Стејблкоини, који представљају криптовалуте везане за стандардне валуте /обично за долар/, пријете да ће еродирати евро ако ЕЦБ не реагује. Дигитални евро би требао осигурати да јавни новац не нестане у дигиталној ери и да Европа задржи утицај на властите финансије. Међутим, питање је хоће ли то заиста ојачати стратешку аутономију Европе или само премјестити моћ из приватних руку у руке ЕЦБ-а и бриселске бирократије.
Дигитални евро може бити легитимни штит против спољних зависности, финансијских криза и геополитичких ризика, али носи и опасност од веће централизације. У геополитичкој арени, гдје се новац све више претвара у оружје, Европа бира пут јавног суверенитета.
Хоће ли то бити корак према већој отпорности или према новом облику контроле – показаће вријеме и начин на који ће се пројект имплементирати. Грађани, банке и политичари у Европској унији морају пазити да "суверенитет" не постане синоним за мање избора, а више надзора.