Којић: Сарајевски Срби поднијели највећу жртву
Којић, који је током протеклог Одбрамбено–отаџбинског рата два пута са породицом напуштао своје огњиште у Сарајеву, присјетио се прољећа 1992. године када је у сарајевском насељу Пофалићи почело прво етничко чишћење у протеклом рату и када је као осамнаестогодишњак морао да крене на пут без повратка.
- Први мој егзодус десио се 15. маја 1992. године, када сам са мајком и сестром пјешке прешао преко брда Жуч и отишли смо код дједа у село Небочај у Вогошћи. Тада смо знали гдје идемо и шта ће нас дочекати, знали смо да ћемо сигурно имати кору хљеба и кров над главом - навео је Којић.
Други егзодус, како је рекао, преживио је када и сви Срби Сарајева, у марту 1996. године, када су заувијек напустили Вогошћу и свој град.
Он је испричао да су се тада привремено стационирали код породице Бјелак на Хан Пијеску, која им је уступила стару кућу, а послије тога су дошли на Пале и започели нови живот.
Којић је подсјетио да је за Републику Српску живот дало око 4.200 бораца Сарајевско–романијске регије, а око 3.500 их је рањено.
- Не умањујући ничије заслуге, морамо истаћи историјску чињеницу да су припадници Војске Републике Српске и Министарства унутрашњих послова Српске са простора Сарајевско–романијске регије претрпјели најжешће губитке да би донијели слободу свим Србима са лијеве стране Дрине - рекао је Којић.
Масовни егзодус сарајевских Срба званично је почео 17. фебруара 1996. године из српских сарајевских општина које су након потписивања Дејтонског мировног споразума припале Федерацији БиХ и трајао је готово до краја марта.
Процјењује се да је 120.000 до 150.000 Срба напустило своје домове у општинама Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Ново Сарајево, а један од најпотреснијих аспеката била је ексхумација и преношење посмртних остатака упокојених на територију Републике Српске.