Прије 34 године, проглашен Устав - темељ на којем почива Српска (ВИДЕО)
Писан у миру – мјесецима прије крвопролића, Устав српског народа у БиХ био је изнуђени, мудар и визионарски, легалан и легитиман одговор! И штит српском роду од потчињавања и истребљења.
Изабрани након краха комунистичког режима на првим вишестраначким изборима, преживљавали су српски посланици готово цијелу годину надменост, у старту успостављене муслиманско-хрватске политичке и националне коалиције. Уз, испоставило се, у тајности већ формирану страначку паравојску, покушавала је та коалиција Србима да одузме конститутивност и уставни положај, игноришући право цијелом српском народу да одлучује о својој и о државној судбини БиХ.
Након што је, супротно вољи српских колега, одлучила да БиХ функционисање настави као независна држава, услиједио је изнуђени одговор! Прво Одлука о оснивању Скупштине српског народа, а потом и на плебисцитарним основама трасирана Декларација о проглашењу Републике српског народа у БиХ.
Био је то посљедњи вапај за равноправношћу. Али узалуд! Уз пристрасан страни стимуланс Муслимани и Хрвати су наставили исхитрени суноврат у грађански рат, а Срби борбу за свој историјски, политички и уставни субјективитет. Прогресивно, али разумно, исписиван је Устав као темељ државотворног процеса.
Радомир Лукић, коаутор Устава, присјетио се како су он и професор Гашо Мијановић писали Устав у традицији либералне уставности.
- Устав је веома коректан у области каталога људских права, као и у припреми начела подјеле власти и свега онога што Устав треба да садржи - истиче Лукић.
Темељни и најзначајнији државотворни акт самозаштите и самоодбране, усвојен је историјског 28. фебруара 1992. године на Скупштини српског народа у БиХ, одржаној у сред Сарајева, у хотелу Холидеј ин.
Тиме је употпуњен нови субјекат – Република српског народа у БиХ, данас Република Српска, са свим државотворним елементима.
- Знали смо данима и ноћима да радимо док не дођемо до најбољих рјешења за српски народ. Саборност са којом смо дјеловали у Народној скупштини тада је била темељ успјеха да заштитимо српски народ у БиХ - истиче Душан Козић, посланик првог сазива Народне скупштине Републике Српске.
А већ дан након изгласавања Устава, услиједио је двонационални неуставни муслиманско-хрватски референдум о отцјепљењу БиХ од југословенске заједнице. Истог дана сарајевском калдрмом потекла је српска крв. Убијен је српски сват Никола Гардовић и запаљена српска тробојка. То је само оснажило Србе у увјерењу да институционално јачају тек насталу Републику Српску.
- То нам прије свега говори о високој националној свијести, али и великој дози храбрости тадашње интелектуалне и политичке елите која се одлучила, поучена историјским искуствима, прије свега искуствима из Другог свјетског рата, да неће више дозовлити да се понови геноцид српском народу на овом простору - рекао је Драга Мастиловић, историчар и министар за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске.
У историји српског народа у БиХ и региону, 28. фебруар остаће уписан као Дан уставности, дан када је Српска почела да гради и развија свој институционални систем који је, непобитне чињенице говоре, био функционалан и оперативан прије ратних страхота.
- Устав је био гарант не само националних него и грађанских права српског народа и свих народа који су живјели на територији Српске. Морамо се чешће враћати на вријеме у којем је основана Српска, поготово из данашње перспективе то вријеме дјелује заиста као херојско доба. Сјетимо се да је то доба било вријеме када је српски народ био потпуно сам против тог униполарног свијета - нагласио је Милош Ковић, професор Универзитета у Београду.
Усвајање првог Устава Српске као визионарског дјела, довело је и до признања Српске у Дејтону, као једног од ентитета у државној заједници.
- Његовим спровођењем у дјело ми данас свједочимо да је ипак западна политичка елита прихватила тај Устав што свједочи о чињеници да се прихвата континуитет постојања Републике Српске од 1992. године - истиче Георгије Вулић, истраживач и виши сарадник Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву.
И управо та чињеница је непробојан бедем свим квази историографима из комшилука који би са вишедеценијским закашњењем да реконструишу историјске датуме у складу са властитим злонамјерним прохтјевима.
Њима и њиховим све малобројнијим западним менторима за наук – 28. фебруар јесте историјски датум за српски народ. И такав остаје у пракси и у колективном сјећању!