Драгослав Михаиловић о петокњижју "Голи оток"

"То је за мене актуелно. Немам права да тврдим да је то важно за све људе, јер би, можда, то било нескромно. Али, за мене је то важно зато што сам ја, као млад човјек, био ухапшен и отјеран на Голи оток", објаснио је аутор своју потребу да се бави овим питањем. Један од највећих живих српских писаца, многима познат по романима „Петријин венац" и „Кад су цветале тикве", испричао је како је започео писање петокњижја. "Нисам, од самог почетка, намјеравао да пишем о Голом отоку", "Очекивао сам", наставио је он," можда цијелих 20 година, да ће се тиме позабавити неки други човјек, који ће имати довољно дара и стрпљења да то уради, али то се није десило, и онда сам закључио да треба да почнем да сам радим". Према Михаиловићевом мишљењу, "у то вријеме и даље се писало о Голом отоку као о једној ситуацији коју су неки издајници партије и народа заслужили. Писало се са једног титовског, удбашког становишта, а ја сам знао да су то све саме лажи па сам ријешио, средином 70-их (1975.), да почнем да се бавим тиме". "Признајем", казао је он "да себе нисам сматрао способним да једну такву страхоту довољно добро опишем, јер сам мислио да би за један такав логор био добар само један Достојевски, али њега није било". Од почетка рада на тој теми па до завршетка протекло је 37 година, а писац каже да је "желио да то што прије заврши", те да му је узор био Солжењицин и његов "Архипелаг гулаг". Испричао је да је тек касније сазнао да ни Солжењицин није написао "Гулаг" за двије године, већ за 25 и да није могао да се извуче из "свог" логора више деценија, као што нећи моћи ни он.