СПЕКТАТОР: НЕУСПИО АНГАЖМАН САД НА БАЛКАНУ

Један од највећих неуспјеха Вашингтона јесте Балкан који нема никакав геополитички значај за Европу и требало је да буде препуштен европским чланицама НАТО. Ако су они, као што је говорио Ото Фон Бизмарк, сматрали да Балкан није вриједан костију ниједног померанског војника, онда Америка свакако није имала разлоге да се тамо мијеша. Ипак, прије нешто више од десет година Вашингтон је бомбардовао Србију која нити је напала, нити је пријетила било којој чланици НАТО. Западне нације, које су вијековима водиле огорчене борбе на саму помисао сецесије, кренуле су у рат како би подржале независност територије Косова. Статус Косова, историјски српског, али са већинским албанским становништвом, остаје неријешен. Београд одбија да прихвати ампутацију 15 одсто своје територије, Русија блокира улазак Косова у Уједињене нације, а већина земаља свијета, укључујући пет чланица Европске уније, одбија да призна независност Косова. Недавно је избило насиље на сјеверу Косова, где српска већина остаје лојална Београду. Нажалост, међународне снаге, како Кфор под командом НАТО-а, тако и европска цивилна мисија Еулекс, наставили су политику Запада "Срби увек губе". Када се пре двије деценије распадала Југославија којом су доминирали Срби, њемачка влада је тај процес убрзала преурањеним признавањем одметничких република Словеније и Хрватске. Авај, признање без гаранције за велику српску заједницу у Хрватској довело је до крвавог рата када су Срби хтјели да се отцијепе од Хрватске. Резултат је био сукоб у којем је Америка подржала хрватску већину и обучавала хрватску војску која је починила ратне злочине и етничко чишћење великог обима ЗАПАД ЖМИРИ НА ЈЕДНО ОКО Вашингтон је такође употребио ваздушну силу да одржи на окупу Босну којом доминирају Муслимани, упркос жељи Срба и Хрвата да се отцИЈепе од ње. Та вјештачка земља и даље остаје европски протекторат, којим влада високи представник чији је главни посао да угуши сваки став народа који је супротан вољи његових господара у Бриселу. Савезничке симпатије према онима који су жељели да избјегну територије са српском већином наставиле су се према Македонији, Црној Гори и Косову. Неоспорно је да је Милошевићева владавина била сурова, али је почињено више него довољно злочина да би они били тек тако занемарени. Запад је константно жмурио на једно око када су Србе убијали и расељавали. То нигде није било тако очигледно као на Косову. Иако су америчке дипломате назвале Ослободилачку војску Косова - која је касније осумњичена за продају органа српских затвореника - "терористима", савезници су потиснули сваку гадљивост и позајмили побуњеницима своје ваздухопловство бомбардујући и убијајући стотине и хиљаде српских цивила, вјероватно исто онолико колико је настрадало Албанаца током двије године герилског ратовања прије интервенције НАТО. Албанска већина је тада примијенила некадашњу српску бруталност протеравши четврт милиона Срба, Рома и неалбанских муслимана. Почетком године Парламентарна скупштина Савјета Европе признала је да је савезничка интервенција "довела до бројних кршења људских права и није пружила трајна рјешења за суштинске проблеме". НАЗОВИ ЗЕМЉА И ПАРАЛЕЛНЕ СТРУКТУРЕ Потом су усЉедиле године застоја, крунисане неуспјелим преговорима у којима су савезници одлучили да Косово мора да буде независно, а једино о чему се може разговарати јесу детаљи српске капитулације. Одбијање Београда да попусти критиковано је као опструкција и Косово је 2008. године прогласило независност. Назови земља је добила лоше оцјене на међународној сцени, а Савјет Европе је напао њеног премијера да предводи организацију "налик мафијашкој". Није изненађење то што Срби који живе у Косовској Митровици, сјеверно од Ибра, не желе да буду дио државе са већинским албанским становништвом. Они су задржали паралелне структуре повезане са Србијом и настаљају да се супротстављају власти у Приштини. Вашингтон и Брисел остају тврдоглави. Запад је одредио границе Косова. Од Срба се очекује да раде оно што им се каже и да се препусте милости оних који су оптужени за трговину људским органима и сакаћење српских затвореника због профита. Шта ако су неки од људи који су на власти у Приштини исти они који су као герилци убијали Србе? Или исти они људи који су 2004. године подстакли други круг насиља над прогоњеним мањинским становништвом. Њемачка канцеларка Ангела Меркел је недавно одржала предавање Београду о неопходности да призна Косово ако жели да уђе у Европску унију. Иако пет чланица ЕУ одбија да призна Косово, канцеларка Меркел инсистира да Србија потпише своје сопствено распарчавање како би добила мјесто у Бриселу. Готово исто толико категорична је била и Европска комисија која је објавила нови извештај закључивши да ће "Србија бити у позицији да у средњорочном периоду преузме обавезе чланства". Међутим, ту постоји једно важно "али". Београд треба да сарађује "активно са Еулексом како би Еулекс могао да обавља своје задатке у свим дијеловима Косова". Комисија је додала: "Све снаге треба да одиграју своју улогу у смањивању тензија на сјеверу Косова и омогуће слободу кретања људи и робе". То значи предавање српског сјевера Косова у руке владе коју они никада нису прихватили. Статус Косова је недавно добио на хитности. Београд је 2008. године ставио ембарго на увоз робе са Косова; овог љета косовска влада је одлучила да се освети забранивши увоз српских производа, чак и на сјевер. То је подразумијевало ширење власти Приштине на границу Србије и Косова како би се онемогућила српско-српска трговина. Тамошњи Срби су одговорили постављањем барикада, а предложили да ће их уклонити ако Кфор и Еулекс престану да превозе косовске царинске службенике на сјевер. То је био разуман захтјев. Бивши амерички дипломата Џералд Галучи напомиње да је мандат Кфора мировна мисија, а не политика; Кфор "треба да спријечи безбједносне проблеме и обузда или поништи провокације као што су политички трикови Приштине". Али сада је мисија НАТО погрешно названа мировном "иступила из мандата Савјета безбједности УН одлуком да спроведе захтјеве институција у Приштини", објашњава Галучи. Кфор тврди да он једноставно жели да унапреди "безусловну слободу кретања", али оно што је заиста мислио јесте наметање владавине Албанаца над Србима. Заправо, неки западни званичници су се надали да ријеше проблем на другачији начин. Један бивши командант Кфора, француски генерал-пуковник Гзавије де Марњак, истакао је да су у просјеку Албанци млађи од Срба тако да ће "бити нека врста биолошког краја овдашњим проблемима јер, знате, један од народа ће једноставно нестати". Међутим, то значи чекање. Да би убрзао процес, Кфор је бацио сузавац и бибер-спреј на српске демонстранте претворивши се у де факто безбједносне снаге Приштине. ПАТ ПОЗИЦИЈА НА СЈЕВЕРУ КОСОВА Али Срби су одбили да се повуку и барикаде су остале. Резултат је пат позиција. "Нећемо одступити од наших легитимних напора да контролишемо читаву нашу територију", изјавио је Бајрам Реџепи, министар унутрашњих послова Косова. "Хоћемо да будемо дио Србије - ништа више и ништа мање", каже Драгиша Миловић, предсједник српске општине Звечан. Одговор су преговори, озбиљни разговори без унапријед одређеног исхода. Очигледан договор би био да Косово препусти Србији области већински насељене Србима у замјену за признавање Косова од стране Београда. Корист од окончања хладног рата између Србије и Косова је очигледна. Чак и ако Запад остане приврежен независности Косова, нема разлога да подржи најесктремније територијалне амбиције Приштине. Ако је самоопредјељење добро за Албанце, такође је добро и за Србе. Наравно, креатори данашњег геополитичког хаоса се згражавају над сваким предлогом да се поправи њихов изум. Такви поступци, како тврде Мортон Абрамовиц из фондације Сенчури и Џејмс Хупер из Групације за јавно међународно право и политику, "искушавају судбину и маме на ново насиље отварајући врата отцјепљења етничким заједницама у Србији". Исти принцип, буне се они, односио би се и на Босну где би и Срби и Хрвати радије напустили вјештачку државу наметнуту споља. Међутим, мало је касно да се брине о "подјелама на етничкој основи". На крају крајева, таква је била америчка и европска срачуната политика деведесетих година: Хрвати, Словенци, босански Муслимани, Македонци, Црногорци и косовски Албанци су добили своје државе; пажња није поклоњена ни већој савезној држави без разних мањина, нити мањинама унутар државе. Нико није много размишљао о преседану, у Европи или било где другдје. Штавише, године инсистирања Вашингтона и Брисела да неуки локалци ућуте и раде шта им се каже су се изјаловиле. Докле год савезници настоје да наметну нереална рјешења, очувају вјештачке државе и одрже подијељена друштва, регион ће бити нестабилан. Како је истакао мој колега Тед Гален Карпентер са института Кејто, проблем је у томе што владама и државама које је Запад промовисао недостаје легитимитет у великим дијеловима њиховог становништва. Помирење ће бити далеко докле год странци инсистирају на друштвеном ангажману не уважавајући локалне посебности. Политика изнуђеног заједничког живота изњедриће мржњу и, на крају, насиље. У сваком случају, Америка нема разлога да буде увучена у овај сукоб. Вашингтон не мора да бира између супротстављених етничких заједница на Балкану. Све су оне демонстрирале ксенофобични национализам. Све су потчињавале мањине у својој средини истовремено инсистирајући на томе да се њихова права поштују. Ако су српске снаге починиле више злочина, то је углавном због тога што су имале више прилика да то ураде. Сједињене Државе треба да омогуће Бриселу, Берлину, Паризу и другима да преузму проблем. Како је Карпентер приметио: "Шира порука Европљанима треба да гласи - немојте ни да помислите да зовете Вашингтон да вас спасава из ваших будалаштина, поготово након што сте одбацили последњу најбољу шансу за мирним, непристрасним рјешењем косовског проблема". Интервенисање на Балкану је одувек било грешка. С обзиром на то да су Сједињене Државе преокупиране на другим мјестима, вријеме је да се објави да је овај регион европска одговорност. (Опрема текста је редакцијска)