БИОГРАФИЈА ГОРАНА ХАЏИЋА

Основну школу је завршио у Нуштру, а гимназију у Винковцима. Почео је студије економије у Осијеку, наставио у Суботици, али није дипломирао. Прије рата (1991-1995) радио је као магационер погона ВУПИК у Пачетину. Политички ангажман започео је деведесетих у Српској демократској странци (СДС) у којој је био предсједник општинског одбора у Вуковару (изабран 10. јуна 1990), члан Главног одбора у Книну и предсједник регионалног одбора за Славонију, Барању и Западни Срем 1990. године. Хаџић је у јануару 1991. изабран за предсједника Српског националног вијећа, а 16. августа те године у Даљу за предсједника владе српске области Славонија, Барања и Западни Срем. За предсједника РСК изабран је 26. фебруара 1992. након што је са тог мјеста смијењен Милан Бабић. Са те функције је отишао наредне године (децембар 1993.) након губитка на изборима и једно вријеме је био ван политике. По доласку у Србију радио је као савјетник генералног директора Нафтне индустрије Србије у Новом Саду, а са ове функције га је пред крај мандата смијенио тадашњи в.д. директор Јован Вулић и распоредио 22. октобра 2001. на мјесто самосталног стручног сарадника у сектору велепродаје НИС-НАП. У политику се вратио 1995. као члан савјета Сремско-барањске области , да би 1996. постао први предсједник те области, која је била под прелазном управом УН (УНТАЕС) до 15. јануара 1998. Био је неуспјели кандидат на изборима за предсједника новоосноване Самосталне демократске српске странке (СДСС) 10. марта 1997. када је за предсједника странке изабран Војислав Станимировић. Хаџић је био први на листи од око 150 Срба које је хрватска влада 1997. изузела из Закона о амнестији, а које терети за ратне злочине. Судови у Осијеку и Шибенику су 1995. године осудили Хаџића у одсуству на 10,5, односно 20 година робије због тероризма. Априла 2002. године Хаџић је тужио неколико медијских кућа и тражио одштету од 200.000 динара. Медији су објављивали да је добио стан од 125 квадрата у Новом Саду, да има шест станова у том граду... Жупанијско тужилаштво у Вуковару саопштило је 22. фебруара 2003. да је подигло оптужницу против десет особа из врха бивше ЈНА и цивилних власти бивше РСК, међу којима је и Горан Хаџић, за злочине у Вуковару 1991. године. Хашки трибунал је 16. јула 2004. отпечатио оптужницу која Хаџића терети за злочине над Хрватима и другим несрбима у источној Славонији 1991-93. Неколико сати прије него што је оптужница предата званичном Београду, Хаџић је напустио своју кућу у Новом Саду (гдје је живио посљедњих година) и од тада је у бјекству. Србија је у октобру 2007. године расписала награду од милион евра за информацију која ће довести до лоцирања и хапшења Хаџића. Хаџић је ожењен и има двоје дјеце.