latinica  ћирилица
26/09/2018 |  17:46 | Аутор: РТРС

"Петооктобарска алхемија"

Давор Драгичевић, отац трагично преминулог Давида Драгичевића, дао је властима у Бањалуци рок до 5. октобра, до 18 сати, да случај страдања његовог сина ускладе са његовим схватањем правде, односно да "јавно открију убице његовог сина". Ултимативним тоном је поручио: "Ако до тада не буду сви приведени, група Правда за Давида узима правду у своје руке". Како Давор мисли да узме правду у своје руке није баш најјасније, али вриштећу симболику његовог захтјева, који неком врстом наднаравне алхемије опет међу Србе враћа симбиозу 5. октобра и стегнуте песнице, није могуће игнорисати, истиче се у тексту који је објавио портал "нови Стандард".
Трг Крајине, Правда за Давида (фото: standard.rs) -
Трг Крајине, Правда за Давида (фото: standard.rs)

Текст преносимо у цијелости:

Познато је да политички Запад има обичај да са противницима разговара језиком криптичних симбола и порука (сјетимо се да је Слободан Милошевић изручен баш на Видовдан 2001. године, тачно 12 година након чувеног газиместанског говора који га је катапултирао у статус неприкосновеног српског вође). За то у политичкој теорији постоји адекватан термин: геополитика понижавања. Како онда не подићи обрву над чињеницом да је покрет Правда за Давида потпуно преузео симболику и иконографију протестног покрета "Отпор", чије активности су кулминирале Петим октобром, митским датумом који је Србију увео у период никад прекинуте транзиције и никад до краја реализоване демократије; датумом којег се данас неретко одричу и они који су га донедавно митологизовали до мјере да су од њега створили једну од двије потпорне штаке своје политичке идеологије (друга штака ја митологизација "Зорана")?

Елем, не може праведнички бијес Даворовог оца и групе грађана која га подржава надвладати закон и институције, јер би се онда с правом могло закључити да као народ нисмо одмакли од претполитичке заједнице; од нецивилизоване руље која акламацијом одлучује који од саплеменика ће бити линчован. Ако је неко незадовољан радом једне институције, и за такве случајеве постоје прописана правила и надлежне инстанце, чак и међународне (Стразбур). Али управо у томе је квака: срж психологије обојених протеста (било да се ради о локалним протестима против јавних извршитеља или о масовним демонстрацијама за смјену политичког лидера) је у томе да прије смјене било ког органа власти прво мора бити смијењена свијест о неопходности владавине закона и на њено мјесто постављена логика владавине колективних емоција. Цијела конструкција је у принципу врло једноставна: Жао вам је човека који је изгубио сина у неразјашњеном случају? Имате пуно право да саботирате изборе, блокирате полицијске станице и захтјевате смјену владе.

Али авај, управо то је разлог што су још стари Римљани утврдили да правни систем не смије бити разнесен у комаде сваки пут кад закаже један шраф у механизму. Односно да субјективни осјећај за правду, па макар био и већински, никада не смије замијенити рад институција и хладну прецизност слова закона. Или хајдемо још једном конкретно; недоказана претпоставка о кривичном дијелу одређених људи у Полицијској управи Бањалука и њихових политичких патрона не може бити основ да се цијела Република Српска као кокошка без главе залети у понор политичког авантуризма. Јер историја сличних случајева показује да се на плими добрих намјера и колективног грађанског ентузијазма често шверцују и одређени елементи са нешто другачијим плановима. Знате оно "револуција једе своју дјецу"?

А ако говоримо о томе да ли западни (глобалистички) центри моћи имају мотив да се мијешају у изборе у Републици Српској, како тврде власти у Београду и Бањалуци, увијек морамо имати на уму једну ствар: за разлику од Вучића (којег је једнако природно видјети са Орбаном и Макроном, Ердоганом и Меркеловом или Путином и Бајденом), Додик је затворио свој круг политичке метаморфозе; за њега више нема назад. Толико помпезно је спалио своје мостове са западним глобалистичким елитама да је дим било немогуће не примјетити у свим важнијим свјетским престоницама. То би се можда – под императивом хладнокрвне политичке рачунице – могло опростити лидеру велике и важне земље, попут Ердогана, али не и лидеру најзападнијег државно-политичког субјекта православне цивилизације (Хантингтон).

Уосталом, зашто би Додик уопште хтио да иде назад у тренутку кад све указује на то да је кроз олују геополитичког униполаризма успјешно препливао до обале новог свијета? (Не оног Колумбовог Новог свијета, премда му ни тамо не иде лоше, будући да је његов лобиста недавно добио званичну функцију у Бијелој кући.) И заиста, ако се прекодрински Срби одрекну Додика у тренутку кад додици – у дијалектици старих елита крштени у "популисте" – све чешће преузимају власт од САД до Европе, биће то још једна несхватљива жртва принијета на олтар историјске незрелости и политичке дезоријентације српског народа.

Неки ће рећи да сваки народ има право на своју заблуду ако њен корен расте из наде у боље сутра. Тачно, али је тачно и да би политички авантуризам, манифестован кроз одбацивање институција и приклањање уличној анархији, представљао коцкање са судбином цијеле Републике Српске, једине и највриједније српске ратне побједе у свим сукобима 90-их година.

Наравно да опредјељивање за монотону политичку стабилност и често недостижну институционалну правду није нешто што ће човјеку са празним новчаником убризгати ињекцију преко потребне наде у боље сутра, тог магичног састојка са којим свако трпљење лакше пада. Али то је пут којим одавно корача цивилизовани свијет, једнако источни и западни. Ако се Срби са западне стране Дрине опредијеле да иду тим путем, неће им наједном након избора 7. октобра потећи мед и млијеко; Република Српска се неће претворити у бескорупциону зону, оазу демократије, правде и поштења. Нити ће политички аривизам изнебуха бити замијењен принципом позитивне, меритократске селекције.

Али ће и даље имати право да без страха живе у својој породичној кући, да јавно обиљежавају своје празнике, пјевају своје пјесме и славе своје славе. Да живе безбједно, под својим симболима и под заштитом своје полиције, а уз мудру политику једног дана можда и војске. Да бирају своју власт на изборима које нико не може да спријечи, одузме или укине.

Ако је то некоме мало, нека поразговара са сународницима из Приштине и Книна, можда ће му они променити мишљење. Али нека их не зове на стари кућни број телефона.

Извор: новиСтандард