Видојковић: Хашки трибунал још једном показао своје право лице
Текст преносимо у цијелости:
У својој посљедњој првостепеној пресуди коју је донио Хашки трибунал у предмету против генерала Ратка Младића, команданта Главног Штаба ВРС у вријеме одбрамбено-отаџбинског рата, тај исти трибунал је још једном, по ко зна који пут, показао оно своје право лице, оно ружно које нема никакву везу ни са правдом ни са правичношћу, а камоли са историјским чињеницама. Добро је генералов син Дарко Младић сумирао прве утиске након ове, нажалост, не неочекиване пресуде, када је рекао "на Западу ништа ново". И тако јесте.
Очигледно је да се, када су Срби у питању, никаква права а још мање људска права, не поштују. Шта рећи на опаску главног судије Орија, који сматра сасвим нормалним да некоме ко је петрпио више можданих удара, има притисак од 180/80 није потребна хитна љекарска њега, због чега није хтио да прекине или одложи изрицање "пресуде". Наиме, та пресуда је била ионако давно изречена генералу Младићу, али не само њему, него скоро цјелокупном политичком и војном руководству Републике Српске, на челу са првим предсједником др Радованом Караџићем, који су били маркирани и осуђени као наводни ратни злочинци још на самом почетку кризе у бившој БиХ. И то зато пошто су овог пута Срби били ријешени да се заштите од поновног геноцида, разних јама и новог Јасеновца, који су Хрвати и муслимани у Босни изнова спремали за Србе.
Тако да ова пресуда нема никакву везу са правдом, али се зато врло добро уклапа у оквире тзв. Новог свјетског поретка, или боље рећи, непоретка, с обзиром који је хаос у свијету произвео након слома комунизма 1989/1990. године. Тај Нови свјетски поредак је карактеристичан по томе да је свуда у земљама Варшавског уговора, односно у отцјепљеним југословенским републикама подржао ревизионистичке снаге, које су у основи сљедбеници старих фашистичких, нацистичких и усташких идеологија, а које су западни савезници наводно поразили 1945. године.
Такође је очито наслиједио Хитлеров "Дранг нах Остен". Тачно 45 година касније морали смо да видимо да те мрачне силе нису поражене, већ се напротив, као авети поново појавише на сцени, носећи са собом поново рат, крв и бол. Врло је индикативно да су САД тако опште подржали политички, пропагандистички, и најзад и војно, оне снаге у југословенском грађанском рату које су своје униформе китиле усташким симболима. Американцима није тада засметало ни да подржавају исламске џихадисте који ће у Босни чинити она зла којима ће се много касније "прославити" прво Ал Каида, па затим Исламска држава.
Претеча Исламске државе се управо могла наћи у Сарајеву, Зеници и другим мјестима под контролом муслиманске тзв. Армије БиХ. Судије Хашког Трибунала све те чињенице нису хтјеле да уваже, исто тако нису никада поставили питање одговорности на страни западних земаља и политичара, који су својим једностраним, и тиме ратно-хушкачким наступом, у врло доброј мјери допринијели да се тај немили рат продужи, чиме су се патње сва три народа истовремено продужавала. Нико од њих није поставио питање одговорности Алије Изетбеговића који је јавно рекао да је спреман да жртвује мир за суверену и недјељиву (читај унитарну) БиХ, нико од њих није питао зашто и са којом намјером су много прије избијања ратног сукоба у бившој БиХ формиране Патриотска лига и Зелене беретке.
А ко је одговорао у Хагу за близу 30.000 српских жртава, податак који је изнио Милорад Којић из Републичког Центра за истраживање ратних злочина? Па, нису Срби ваљда сами себе побили и масакрирали? Бројна гробља страдалих Срба, међу њима и најмлађа дјеца, жене, старци, по Братунцу, Вишеграду, Зворнику, и по многим другим градовима и мјестима у Републици Српској, нису били довољан доказ тим истим судијама Хашког трибунала да се осуди ратни злочинац Насер Орић. А није он био једини, било је њих још.
Но, статистика Хашког трибунала по том питању је катастрофална, јер се највише Србима судило и највише казни су Срби добили. Срби којих више нема у Сарајеву, Бихаћу, Зеници, Мостару, Горажду, Купресу, Ливну, Гламочу, Грахову и другим мјестима у којима су до рата у приличном броју живјели (у неким чак чинили већинско становништво), а која су послије рата припали Федерацији БиХ. Зар је било правде за стотине и стотине Српкиња мученица, које су биле подвргнуте најгорим тортурама од стране припадника хрватских и муслиманских оружаних формација и силоване?
Ако је Хашки Трибунал наводно био основан да дијели правду и да допринесе помирењу у региону, онда је те циљеве својом селективном, антисрпском неправдом у потпуности промашио. Оваква суђења, као и ово сад генералу Ратку Младићу, ући ће као најгора и најцрња мрља у историји свјетског права.
Шта рећи, кад се генерал Младић осуђује за узимање припадника УН за таоце да би спречио нападе НАТО-а на Републику Српску? Значи то онда индиректно, да су Срби требали нијемо и без икаквог пружања отпора да чекају да НАТО волшебно сије уранијумске бомбе на њих и да их убија како му се прохтије? О тада већ очигледној пристрасности тих исти припадника УН који су сачували муслиманске корпусе од војног пораза у Сребреници, Горажду, Бихаћу, па и у Сарајеву и који су шпијунирали српске положаје, достављали оружје и муницију хрватско-муслиманској страни и који су најзад и отварали ватру на српске положаје, нема никакве дилеме. Као такви, који су се отворено ставили на једну од сукобљених страна и тиме прекршили свој мандат, морали су на крају постати легитиман војни циљ, по свему судећи.
Но, само та тачка пресуде добро илуструје улогу коју је западни Нови свјетски поредак заправо био намијенио Србима, а који су требало да буду жртве које је могао некажњено да убија и да коље како је ко хтио. Елем, Срби су зато проглашени ратним злочинцима, зато што нису пристали да буду по други пут заклан народ, него што су се одлучили да се бране и да пруже отпор. То је уствари главни гријех генерала Младића који му се ставља на терет- то што се супротставио том Новом свјетском непоретку, и што је стао на браник своје отаџбине и свог српског народа.
Није зато ни никаква случајност, да је у судском вијећу, сходно западном ревизионизму, сједио и један њемачки судија, а није ни случајност да му се изриче, уствари давно донесена, пресуда дан послије потписивања Дејтонског споразума и Аранђеловдана. И овог пута, Запад се служи симболиком као и безброј пута прије када су у питању удари на српски народ.
На крају, на питање да ли је генерал Младић имао фер суђење, мора недвосмислено да се одговори са НЕ! Човјека којег су не само хрватски и муслимански, већ прије свега и западни медији у толикој мјери дехуманизовали, сатанизовали и дифамирали, није ни у ком тренутку могао на тај начин имати ни трунке изгледа фер суђења, па таман да се добровољно предао још 1995. године хашким кадијама.
Но, историја ће имати задњу ријеч о овом предмету, као и о многим другим досад прикривеним чињеницама о рату у бившој Југославији, а који ће, кад-тад, испливати на видјело и урушити све ове од Запада исконструисане митове рата у бившој Југославији. То ће бити задатак струке, историчара и правника, а остаје обавеза Србима у Републици Српској да ту крвљу стечену и одбрањену Републику Српску, одбране у слози и да је сачувају на најбољи начин!