Влада РС: Српска остаје опредијељена за референдум
Референдум је у потпуности у складу са позитивним прописима
Дана 15. јула 2016. године, Народна скупштина Републике Српске изгласала је, на основу Закона о референдуму и грађанским иницијативама Републике Српске из 2010. године, референдум, на ком ће се од грађана Републике Српске затражити мишљење о томе да ли 9. јануар треба и даље да се слави као Дан Републике. Устав Републике Српске конкретно говори о референдуму у члановима 70. и 77. Венецијанска комисија Савјета Европе детаљно је анализирала усклађеност Устава Републике Српске са Уставом БиХ 1 и ниједном није приговорила на одредбу Устава Републике Српске о референдуму. Закон о референдуму Републике Српске из 2010. године израђен је у свјетлу Кодекса добре праксе Венецијанске комисије2 и Препорука Министарског комитета Савјета Европе државама чланицама о учешћу грађана у јавном животу на локалном нивоу.3
Одлука Уставног суда из новембра 2015. године не може се тумачити као забрана Републици Српској да обиљежава дан свог настанка
Одлука Уставног суда из новембра 2015. године не може се тумачити као забрана Републици Српској да обиљежава 9. јануар као годишњицу свог оснивања. Таквим тумачењем, неуставним би се учинио све и један јавни празник у Републици Српској и ФБиХ или би оно значило увођење етничке дискриминације Срба.
Ако би се одлука Уставног суда тумачила као забрана обиљежавања 9. јануара само зато што се поклапа са православним празником Светим Стефаном, онда би то захтијевало да сви јавни празници којима се обиљежавају вјерски празници - или сви они који падају на дан вјерског празника - буду забрањени. Пошто је сваки дан неки католички и православни празник, забрана би се односила на све празнике, укључујући и секуларне.
Ако би се одлука Уставног суда тумачила као забрана обиљежавања Дана Републике Српске зато што се, наводно, фаворизује један народ у односу на друге, то би онда сигурно значило обавезну забрану обиљежавања 1. марта, који се у Федерацији прославља као "дан независности". Федерални празник 1. март представља годишњицу референдума одржаног 1992. године, на ком су Бошњаци и Хрвати изгласали једнострано отцјепљење Босне и Херцеговине од Југославије. Срби су се снажно противили одржавању референдума и у њему нису ни учествовали. Срби сматрају 1. март годишњицом незаконитог референдума који је Србе из Босне и Херцеговине отргнуо од њихове отаџбине, Југославије, и довео до рата. Федерални празник 1. март "фаворизује" Бошњаке и Хрвате барем онолико колико 9. јануар, празник Републике Српске, "фаворизује" Србе.
Напад на Дан Републике заснован је искључиво на политици
Оспоравање Дана Републике од стране СДА је очигледно политички покушај да се понизи Република Српска и произведе криза. Република Српска слави Дан Републике већ 20 година, као што кантони са бошњачком већином славе празнике од посебног значаја за Бошњаке, а кантони са хрватском већином славе празнике од посебног значаја за Хрвате. Ниједан такав празник никоме не наноси штету, нити повређује било чија уставна права. Међутим, СДА је издвојила само један дан - Дан Републике Српске, који сада правно оспорава игноришући хрватске и бошњачке празнике.
Дугогодишњи образац политичког одлучивања Уставног суда
Одлука Уставног суда о референдуму слиједи дугогодишњи образац дјеловања Суд као политичког инструмента СДА и високог представника у настојањима да подрију Републику Српску и централизују власт у Сарајеву. Америчка невладина организације Дом слободе (Фреедом Хоусе) недавно је објавила да је одлука Суда о Дану Републике из 2015. године "примјер политизације правосуђа".4 Двојица судија Уставног суда из реда Бошњака, који су бивши функционери СДА (генерални секретар и потпредсједник) гласају досљедно и у складу са политичким интересима СДА, а не према правном меритуму предмета. Стране судије гласају у складу са жељама високог представника, које су обично усклађене са намјерама СДА. Један судија из Аустрије, који је радио у Уставом суду, признао је да је постојао "прећутан договор између Суда и високог представника . . .".
Политичка природа Суда управо је разлог због којег велики број његових одлука никада није спроведен. Од 2004. године, институције нису спровеле 91 одлуку Уставног суда.6 Најочигледнији примјер је одлука Уставног суда из 2010. године којом је изборни систем за град Мостар проглашен неуставним, а која тек треба да се спроведе.