Тучић: Шта заиста значи одлука Савјета општих послова ЕУ?
Савјет општих послова Европске уније /General Affairs Council/, у којем сједе министри иностраних послова држава чланица, дао је "зелено свјетло" апликацији БиХ за чланство у овој европској организацији.
Као што је био случај и са другим, мање или више релевантним моментима у процесу придруживања Европској унији, и овај догађај је у медијима и дијелу јавности у БиХ пропраћен са одређеним, углавном незаслуженим ентузијазмом, иако се БиХ, као посљедња држава у региону, не рачунајући Косово, одобравањем апликације коначно помјерила ка такозваној приступној фази и кандидатском статусу.
Но, шта одлука Савјета општих послова Европске уније уистину значи и какав је контекст овакве одлуке европских министара иностраних послова, посебно узимајући у обзир како стање и односе у БиХ, тако и стање у самој Европској унији, која се суочава са најеклатантнијом политичком и институционалном кризом, чини се, од зачетка европског интеграционог процеса педесетих година прошлог вијека?
Прије свега, политику проширења Европске уније, те политику придруживања као њен саставни сегмент, а што се посебно односи на земље Западног Балкана, немогуће је посматрати стрицтосенсу као бирократизовани, формализовани процес развоја односа између организације и државе аспиратора који би за коначни резултат имао пријем нове државе чланице.
Политика проширења Европске уније, као глобалног актера у савременом свијету, али и као цивилне силе која се у контексту остваривања својих утицаја ослања на меку моћ /soft power/, има све израженију спољнополитичку функционалну димензију, посебно у нестабилним пограничним подручјима која и даље представљају предмет различитих геополитичких и геостратешких интереса или, као што недавно рече један од европских званичника, која су још увијек под опасношћу од претјераног руског утицаја, шта год то значило.
Циљана стабилизација кроз реформе и форматирање државе аспиранта на начин да задовољи критеријуме за улазак у "европски клуб", представљају само "другу страну медаље" етаблирања специфичног, "европског" политичког, економског, правног, институционалног, па и, неки би неоправдано рекли, цивилизацијског идентитета.
Даље, за Европску унију након Брегзита, која се суочава са бројним структурним и системским изазовима на које тек треба понудити адекватан одговор, бар привидно, манифестационо функционисање политике проширења тумачи се као одраз још присутне виталности посрнулог европског пројекта.
Самим тим, номинални помаци на пољу политике придруживања, односно проширења Европске уније, колико год да су значајни за државу аспиранта, у овом моменту бар подједнако су значајни и за саму европску организацију.
То посебно важи за БиХ, чији је "европски пут" претходних година примарно обиљежен лутањима и застојима проузрокованим како погрешним потезима политичких актера у БиХ, тако и погрешним приступима и, генерално, политици Европске уније према њој.
Самим тим, одобравање апликације за чланство од стране Савјета уједно би требало представљати и потврду учинковитости новог приступа Европске уније према БиХ, оличеног у оном што се обично означава као "британско-њемачка иницијатива" која, наводно, у свом фокусу има економске реформе, а не политичка или уставна питања.
Наравно, за оне који су упознати са модалитетом и околностима реализације процеса и активности везаних за испуњавање услова како би апликација БиХ од званичног Брисела била оцијењена као кредибилна, свјесни су да се у политици Европске уније, а посебно у понашању и начину дјеловања појединих политичких актера у БиХ, суштински мало тога промијенило.
Довољно је подсјетити се само проблема везаних за дефинисање новог механизма координације, пописа становништва, прихватања такозваног Додатног протокола уз ССП због уласка Републике Хрватске у чланство Уније или, пак, атмосфере у којој је протекао сам догађај подношења апликације за чланство фебруара ове године.
Уједно, питања политичке или уставно-правне природе, попут имплементације одлуке Европског суда за људска права у случају "Сејдић и Финци против БиХ", свакако нису стављена ад акта, те се њихова реактивација у форми критеријума за даљи напредак БиХ на њеном "европском путу" може очекивати у наступајућем периоду.
Прихватање апликације од стране Савјета и задуживање Европске комисије да посредством упитника, који се састоји од неколико хиљада питања, реализује такозвани screening, односно преглед стања у готово свим сферама друштвеног живота у БиХ, у нормалним околностима представља увертиру у дуготрајан и стручно, политички и институционално веома захтјеван процес, којег ниједна држава, укључујући и земље Средње и Источне Европе у оквиру претходног таласа проширења или, пак, Хрватску након њих, нису реализовале без озбиљних проблема и ломова.
За преостале земље Западног Балкана, укључујући и БиХ, овај процес је још изазовнији. Не само из разлога што су acquis Европске уније и захтјеви за чланство данас значајно обухватнији и ригорознији, већ и због саме непознанице којој и каквој Европској унији земље Западног Балкана наводно теже.
Процес придруживања, односно приступања Европској унији, и поред његових реформских и стабилизационих ефеката, без реалне перспективе чланства у организацији која има јасно име и презиме, у којој не постоје непознанице везане не само за њен изглед и модалитет функционисања, већ и само постојање у будућем периоду, тешко може бити остварив. У случају наставка агоније у којој се налази Европска унија, доминираће искључиво спољнополитичка димензија њене политике проширења, са реално непостојећим ни опредјељењем, нити капацитетом европске организације да чак ни средњерочно апсорбује нове државе чланице.
Када је о БиХ ријеч, у таквим околностима домашаји њеног "европског пута", какви год они били, тешко да могу представљати супституцију или хомогенизујући фактор којим ће се превазићи дубоке подјеле које већ предуго егзистирају по различитим основама.
Процес придруживања Европској унији за земље Западног Балкана требало би превасходно да представљају централну водиљу интерног реформског процеса са јасно дефинисаном динамиком и инструментима његове реализације. Опредјељењем Велике Британије да напусти "европски брод" додатно се, не само смањује број, колико год то изгледало контрадикторно, дојучерашњих чврстих заговорника проширења Европске уније, већ се и сама реална могућност пријема нових чланица дугорочно помјера на зачеље европске агенде.
"Берлински процес", са својом регионалном матрицом, превасходно има спољнополитичку улогу стабилизације, инфраструктурног, а самим тим и политичког повезивања земаља региона, те одржавања теоријске могућности реализације њихове европске перспективе експлицитно дефинисане још "солунском агендом" из 2004. године. Стање у већини земаља региона, њихови међусобни проблематични односи, али и "мршави" економски и инфраструктурни учинци берлинског процеса, укључујући и самите у Бечу и Паризу, јасно указују да цјелокупна поставка одржавања европске перспективе земаља Западног Балкана у стању млаког, повремено подгријаног јела, пати од суштинских пропуста.
И Европској унији и земљама Западног Балкана потребан је што хитнији одговор на питање будућности европске организације, јер немогуће је успјешно возити ка жељеној дестинацији и истовремено освртати се да ли је та жељена дестинација још на истој адреси и у каквом стању би се могла затећи.
Нажалост, одговор на ово питање мораће сачекати не само рјешавање односа Европске уније и Велике Британије кроз преговоре о изласку из чланства, већ и политичко прегруписавање у кључним чланицама Уније, укључујући и СР Њемачку, коју једни од најзначајнијих избора у националном, али и европском контексту, очекују већ идуће године.