Нијемци би да признају геноцид у Намибији, али без репарација
Иако мало који народ заиста признаје геноцид почињен у његово име, као што то чине Нијемци у погледу Холокауста над Јеврејима, нису ни Нијемци тако ради да сносе одговорност за остале своје геноциде у прошлости. Премда се још прије годину дана у Берлину причало о томе како ће њемачка влада званично признати да је геноцид то што су њемачке колонијалне снаге између 1904. и 1908. у тадашњој југозападној Африци, а данашњој Намибији, побиле између 85.000 и 100.000 припадника племена Нама и Хереро, то се још није догодило. Штавише, њемачки Бундестаг стигао је да осуди геноцид Османског царства над Јерменима, као и делимичну одговорност њемачког рајха за то, али не и злочин над афричким племенима који се догодио безмало у истом периоду.
Иако су отворено о геноциду у Намибији говорили многи високи званичници Њемачке, попут предсједника Јоахима Гаука и предсједника Бундестага Норберта Ламерта, како сазнаје дневни лист „Франкфуртер рундшау”, тек недавно је први пут њемачка влада у једном свом званичном документу овај масакр са почетка 20. вијека назвала геноцидом, и то у одговору на посланичко питање Нијеме Мовасата, посланика опозиционе Љевице. Влада о „историјско-политички” вођеној дебати о геноциду каже да није „правна”, то јест да се из ње не могу извући никакве правне посљедице по Њемачку. Како истичу у њемачкој влади, они преговарају са намибијском владом само о признању геноцида, али не репарацијама или одштети, попут оних исплаћених жртвама холокауста.
Након писања франкфуртског дневника огласила се и портпаролка њемачког министарства спољних послова Савсан Шебли, која је указала да званични Берлин намјерава да се извини званичном Виндхуку за геноцид почињен над намибијских домороцима, али без обавезе да им плати одштету.
„Радимо на заједничкој декларацији влада са сљедећим елементима: заједничке дискусије о историјским догађајима и њемачко извињење за акције у Намибији”, рекла је она, додавши да би заједничка декларација са владом у Виндхуку могла да буде основ за Бундестагову резолуцију, али да тај корак неће водити ка правним посљедицама за Њемачку. „На питање да ли су могуће репарације или правне последице, кажем: нису могуће. Извињење неће ићи ни са каквим посљедицама за то како се носимо са нашом историјом и како је приказујемо.”
Њемачки рајх је владао Југозападном Африком од 1884. до 1915. при чему су њемачки досељеници домороцима крали жене, земљу и стоку, што је 1904. изазвало револт припадника племена Хереро у којем су они убили 123 Нијемаца за неколико дана. Годину дана касније и племе Нама се придружило бунту, али су њемачке колонијална власти бескрупулозно угушиле револт, убивши око 100.000 домородаца. У овом злочину се истакао генерал Лотар фон Трота који је потписао наредбу да се племе Хереро истријеби, што је скоро и учињено, будући да их је прије масакра на простору данашње Намибије живјело око 80.000 а послије тек око 15.000.
Како је прошле године у ауторском тексту за недјељник „Цајт” истакао предсједник Бундестага, „било је десетине хиљада Хереро и Нама жртава, не само кроз борбу већ и због болести и циљаних убистава у којима су људи остављени да умру од глади и жеђи. Други су умрли у концентрационим логорима или од рада као робови”...
Штавише, неколико хиљада њих је послије смрти обезглављено а њихове лобање и поједини дијелови тијела су послати њемачки научницима у Берлин за „научне” експерименте усавршавања расе. Неки од ових остатака су коришћени у експериментима, док је већина продата колекционарима широм Европе.
И док је прошле године предсједник Бундестага позвао Нијемце да се „суоче са историјом и одговорношћу, баш као што се и Влада Турске суочава с одговорношћу за геноцид над Арменцима”, немачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер се успротивио да се тај злочин назове геноцидом, сматрајући да би то умањило страхоте Холокауста у којем је нацистичка Њемачка убила шест милиона Јевреја.
Минулих пет година Берлин је дио посмртних остатака жртава вратио, али упорно одбија да плати одштету, истичући да је око 800 милиона евра помоћи дао Намибији откад је 1990. стекла независност од Јужне Африке те да је тај новац био „за добробит свих Намибијаца”.
Међутим, како ја објаснио Кристијан Коп, активиста невладине организације „Берлин постколонијал” која се бори за признање овог геноцида, проблем је што племена Нама и Хереро садашњу власт у Намибији не виде као борце против геноцида, већ као учеснике у том геноциду. Како каже, сва помоћ коју је дала Њемачка није отишла породицама жртава, већ племенима са југа који су преузеле сјеверне територије са којих су истребљена племена Хереро и Нама.
Представници њемачке и намибијске владе који преговарају о тексту декларације одбијају да у овом процесу учествују и потомци жртава и преживјелих.