Ердоган пред избором: Америка или Русија?
Извињење Кремљу због рушења авиона, помирење са Израелом и најава могуће сарадње са Башаром ал Асадом учинили су да Ердоган поново активира односе са Москвом. Томе свједочи и најава сусрета Путина и Ердогана, заказаног за август, али и чињеница да је управо руски предсједник међу првима позвао свог турског колегу и пружио подршку његовом режиму.
С друге стране, односи са Вашингтоном захладили су након што је Сулејман Сојлу, један од Ердоганових министара, отворено оптужио САД за саучесништво у организовању пуча. Шеф америчке дипломатије Џон Кери узвратио је брзо и оштро, и упозорио Турке да такве изјаве озбиљно угрожавају односе двије земље. Предсједник Барак Обама није толико причао о подршци свом савезнику Ердогану, већ апеловао на њега да се "демократски бори са пучистима".
Убрзо је реаговала и Европска унија, која је изразила сумњу да Ердоган под изговором покушаја пуча елиминише све неистомишљенике у власти. Јоханес Хан, комесар ЕУ за проширење и политику суседства истакао је да "дјелује као да је турска влада унапред припремила листу за одстрел".
- У најмању руку изгледа као да је нешто унапријед припремљено. Спискови су доступни, што показује да су припремљени како би се у одређеном тренутку искористили. Веома сам забринут. Управо смо се тога и плашили - рекао је Хан.
Турска себи сме да приушти луксуз да повремено пркоси Америци, из простог разлога што је Анкара неопходна Вашингтону због притиска на Русију. У Турској је велика НАТО база Инџирлик, ту је и америчко нуклеарно оружје, и стога Ердоган може себи да дозволи да нешто захтјева од Американаца, рецимо да му предају Фетулаха Гулена којег сматра одговорним за пуч. С друге стране, САД је Анкара потребна због стратешког интереса, јер Вашингтону никако не одговара снажна сарадња Ердогана и Путина.
Што се Москве тиче, болне санкције које је Турска осјетила прије свега у финансијском смислу, нагнале су Ердогана да призна грешку и замоли Путина за поновну сарадњу. С друге стране, Путин је изненађујуће лако опростио свом колеги, јер Русији савез са Турском и те како одговара, прије свега због Сјеверног тока, али и моћи: савез Москве и Анкаре контролисао би читав Блиски исток.
У целој тој замршеној ситуацији свако ће покушати да извуче оно најбоље, и покуша да што више ослаби остале.
Највећи и најопаснији проблем могао би да буде неслагање са ЕУ. Уколико се стопира договор о отварању поглавља, визној либерализацији и финансијској подршци, Турска би поново могла да отвори своје границе и ослободи пут милионима миграната ка Европи.