ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА СРБА У ПОФАЛИЋИМА

Руководилац Тима за координацију активности истраживања ратних злочина и тражења несталих лица Републике Српске Сташа Кошарац изјавио је да је сарајевско насеље Пофалићи примјер планског и систематског убијања и прогона српских цивила и уништавања њихове имовине, без обзира што се злочини нас Србима у Сарајеву третирају тек као спорадични инциденти, а извршиоци гнусних злодјела називају појединцима који су измакли контроли. "Иако се истина о страдању Срба у Сарајеву годинама гура под тепих, а правосудни органи БиХ и поред бројних доказа о почињеним злочинима над српским цивилима у овом такозваном мултиетничком граду упорно одбијају да подигну оптужнице против одговорних, 16. мај је један од датума који указују на то да је православни живаљ током протеклог рата на овом подручју био изложен системском прогону, психичким и физичким тортурама, само због свог имена и презимена", нагласио је Кошарац. Он је додао да је поражавајућа чињеница да 15 година након сукоба у БиХ званична бошњачка политика и даље оспорава не само број српских жртава у Сарајеву, него и безочним лажима покушава да одржи неодрживу тезу о Бошњацима као јединим страдалницима рата. Кошарац сматра да је подмукли напад на голобраде младиће у Добровољачкој улици 3. маја 1992. године био само увод у хорор сценарио осмишљен у врху тадашње Републике БиХ, чији су главни актери били припадници такозване патриотске лиге и зелених беретки. "Без обзира на то што је МУП РС поднио извјештај против 51 лица за злочине почињене над Србима у Пофалићима, оптужница још нема. Нема ни одговора федералног премијера Мустафе Мујезиновића на допис Тима од 28. априла ове године, у којем смо га подсјетили на обавезу Федерације БиХ произашлу из одлуке Уставног суда БиХ да формира комисију која ће утвдрити истину о страдању Срба у Сарајеву и породицама коначно дати одговор о судбини њихових најмилијих", истакао је Кошарац и додао да ће Тим РС инсистирати да у Сарајеву буде подигнут споменик убијеним Србима. Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, напад на Пофалиће су припремили командант Територијалне одбране БиХ (ТО) Хасан Ефендић и локални старјешина ТО Идриз Салко. У акцији су учествовали одред "Пофалићи 1", чији је командант био Хабиб Идризовић, "Пофалићи 2", са командантом Јусуфом Лошићем и Одред "Велешићи", којим је командовао сада већ покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић. Прије напада, Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера. У овим дејкствима на Пофалиће погинули су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро. Од снајпера је страдао Рајко Савић, а послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића, међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана је рањен Драгомир Игњатовић. Десет дана касније убијен је Рајко Савић, након чега је почео невиђени терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја, у 5.30 на насеље, које је било у потпуном окружењу, почео напад из више праваца - од жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе. Срби су одлучили да се повуку кроз тешко проходан терен брда Жуч, а у том пробоју убијена је Нада Васковић, која је била у осмом мјесецу трудноће. Током напада, Керим Лончаревић наредио је да се запали неколико српских кућа. Наредба је извршена, а до краја 1992. опљачкано је и запаљено више од 500 српских кућа, о чему свједоче и видео-снимци. Преостали Срби, углавном стари, немоћни и инвалиди, били су изложени невиђеној тортури. Већина је убијена, а њихова тијела ни до данас нису пронађена. Убијен је и брачни пар Војислав и Марица Пикулић. Ове угледне Сарајлије одведене су из своје куће и воде се као нестали. Убијен је и брачни пар Савић, Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић. Послије напада 16. маја, у 16.30, у зграду у Орловачкој улици број 19а, упала је група наоружаних муслимана, која је ухапсила Раду Цвијетића, његовог сина Горана и сестричну Дејану Чворо. Ухапшени су одведени у кућу Салема Карамовића, гдје их је испитивао Хабиб Идризовић, који је Радету показао наредбу Мјесне заједнице Доњи Пофалићи, у којој је дословно писало: "Убити све што се затекне у пекари, било одрасли или дјеца, али без свједока". Стојанка К. и Радмила Т. посвједочиле су да их је 25. априла 1992. ухапсио Исмет Бајрамовић Ћело и затворио у једну шупу у Пофалићима. Стојанка је тамо затекла тринаестогодишњу Српкињу. Ћело и још седморица крвника муслимана 25 дана су се иживљавали и силовали Радмилу, Стојанку и 13-годишњу српску дјевојчицу. Дјевојчица је остала у заробљеништву послије Стојанке која је крајем маја пуштена на интервенцију пријатеља муслимана.