Три могућа правца након Брегзита
У анализи достављеној медијима, Лазаревић наводи да према првом сценарију, политичка ситуација у Великој Британији консолидовала би се до краја љета избором новог премијера и започињањем процеса иступања из Европске уније, који би био завршен у року од двије године у складу са интересима обеју страна.
"Након само једног дана од Брегита и захтјева представника Велике Британије у Европском савјету да се због “техничких разлога“ одложи отварање поглавља 23 и 24, процес приступања Србије ЕУ већ је успорен. Стога би брзо и ефикасно иступање из Европске уније било најмање болно за земље кандидате", наводи се.
Према анализи ЦЕП-а, по другом сценарију, политичка сцена у Британији остаје нестабилна, док иступање Британије наступа након дугих и мучних преговора.
Политички консензус око питања приступа изласку Британије из ЕУ није постигнут, отворења питања и немогућност да се испуне предреферендумска обећања доводе до блокаде на обе стране.
У том случају питање је колико би било рационално да Британија предсједава Европском унијом наредне године, како је планирано, с обзиром да би потенцијалне политичке уцјене, блокаде и тензије с обе стране довеле до суспензије преговора о припступању са земљама кандидатима док се иступање Британије не оконча. У таквој ситуацији било би тешко одржати позитивно расположење јавног мњења према процесу приступања Европској унији и неопходним реформама.
Проналажење “трећег пута“, заснованог на тези да је останак Британије у ЕУ најбоља опција за ту земљу, трећи је могући сценарио. Растући притисак јавности у комбинацији са некомпетентним политичким руководством које заступа Брегзит, доводи до новог референдума или до нових преговора о условима под којима би Британија ипак остала у Европској унији.
Након успјешног окончања преговора и останка Британије у ЕУ, политика проширења наставила би да се развија слично као и до сада. Процес приступања био би оптерећен неразрешеним билатералним питањима између земаља чланица и појединачних земаља кандидата, прије него посљедицама референдума.
У том случају би Британија, која традиционално подржава политику проширења, привремено успорила овај процес због унутрашњих разлога, а прије свега због обећања датог грађанима у оквиру кампање за Брегзит, где је питање проширења стављено у контекст страха од емиграције. Ипак, јасно је да је овај сценаријо најмање вероватан, али га не треба унапријед искључити.
Како се наводи, неминовно успоравање узроковано Брегзитом у сваком случају представља лошу вијест за земље кандидате, барем краткорочно. Ипак, уз изузетак другог сценарија, Брегзит референдум не би требало да остави велике посљедице по процесе реформи у земљама кандидатима, све док политичко руководство наставља да заговара европски пут.
Истраживања указују да су опадајућа подршка вриједностима Европске уније и нерјешена билатерална питања са другим земљама чланицама најзначајнији фактор за подршку чланству у ЕУ, знатно више него унутарња превирања у самој ЕУ.
ЕУ након Брегзита може постати функционалнија, али је мало вјероватно да ће постати чвршће повезана с обзиром на различита виђења чланица о томе како ЕУ треба да изгледа у будућности. Стога би се процес проширења наставио под сличним околностима као и у периоду прије Брегзита.