Берлин се плаши аустријског сценарија
Када су гласачки листићи послати поштом пресудили да у фотељу предсједника Аустрије ипак неће сјести Норберт Хофер, кандидат десничарско-популистичке Слободарске партије, не само да су одахнуле политичке елите у Аустрији, већ се издах олакшања чуо и у Берлину и Бриселу.
Штавише, када је било јасно да је независни кандидат Александер ван дер Белен побиједио са тек око 31.000 гласова више од слободарског противкандидата, њемачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер је чак изјавио да је „цијела Европа испустила издах олакшања”, док је њемачки предсједник Јоахим Гаук свог тек изабраног аустријског колегу назвао „увјереним Европљанином” који ће допринијети „јакој, снажној и на дуже стазе још јачој Европској унији”.
Упркос олакшању, чињеница да је за Хофера гласало више од два милиона људи, то јест 49,7 одсто изашлих бирача, распирила је страх у Њемачкој да би такав успјех аустријских слободара могао дати вјетар у леђа све популарнијој њемачкој крајње десничарској и популистичкој странци – Алтернативи за Њемачку (АфД). Према ријечима првог човјека института за истраживање јавног мњења Форца Манфреда Гилнера, резултат аустријских избора ће сигурно имати утицај на популарност АфД-а. Он тврди да ће АфД на савезном нивоу добити око три одсто више.
„Питање је колико дуго ће тај ефекат трајати”, каже Гилнер за портал магазина „Шпигл”, указујући да се од покрајинских избора у марту АфД попео на 13 одсто подршке на националном нивоу, али и да је потом благо склизнуо надоље.
Ипак, етаблиране традиционалне странке у Њемачкој, али и широм Европе, примјећују да јачају десничарске популистичке странке, при чему је то знатно шири и комплекснији феномен, који се често само повезује са избјегличком кризом. Проблеми настали прошле године када је Европу запљуснуо талас избјеглица са Блиског истока и из сјеверне Африке само су подстакли бираче да пружају подршку крајњим десничарима и популистима, али прави разлог лежи у незадовољству етаблираним традиционалним странкама, које не успијевају да пронађу одговоре на кључна питања која муче грађане ЕУ – од сигурности радних мјеста и социјалног мира, преко смањивања социјалних бенефиција, до проблема отуђености странака од бирача.
АфД скоро све чини да добије подршку ових незадовољних бирача осталих партија, а све је учинио и да искористи овај за њих повољан политички тренутак у сусједној Аустрији. Предсједница Фрауке Петри и њен партнер, који је шеф огранка АфД-а у покрајини Северна Рајна-Вестфалија, отпутовали су у Беч да буду у изборном штабу аустријских слободара и наравно нису пропустили да о томе информишу јавност фотографијом објављеном на „Твитеру”.
Све то је међу њемачким етаблираним странкама распирило страх да би „ефекат Хофер” могао да има утицаја и на Њемачку. Шеф посланичке групе Социјалдемократске партије у Бундестагу Томас Оперман изјавио је и прије објављивања коначних резултата аустријских предсједничких избора да би ово требало да буде „звоно за буђење свих демократа”, док је лидер опозиционе Левице Бернд Риксингер рекао да се „на искуству Аустрије може видјети шта ми у Њемачкој можемо погрешно да урадимо носећи се са једном десничарском популистичком странком”.
„Њемачка није имуна на сценарио сличан аустријском”, упозорава Оперман, додајући да се ни у једној земљи више не може одбацити могућност побједе популиста.
Шеф Форце, међутим, истиче да не постоји аутоматски раст десничарског популизма, наводећи НПД, ДВУ и Републиканце као њемачке крајње десничарске популистичке странке које су биле у успону а сада су скроз или скоро у потпуности нестале из Бундестага и покрајинских парламената у Њемачкој. Гилнер подсјећа да су присталице АфД-а и даље у мањини. Аналитичари истичу да, упркос избјегличкој кризи и паду популарности водећих странака, у Њемачкој и даље постоји могућност широких коалиција које би демохришћани Ангеле Меркел могли да праве са СПД-ом, али и Зеленима, што се показало и на недавним покрајинским изборима. Насупрот томе, у Аустрији су се искристалисала два блока – проевропски и евроскептични – и око тога су се преламале све теме од односа према исламу, преко избјегличке кризе, до економије.
Осим тога, за разлику од АфД-а, аустријска Слободарска партија је странка која има традицију још од средине педесетих година прошлог вијека, са раширеном страначком мрежом. АфД постоји тек три године и за те три године због унутрашњих свађа скоро да је нестао са политичке сцене, а чак и сада када је утврдио нови антиимигрантски и антиисламски партијски програм, долази до озбиљних препирки у врху странке.
И док њемачки предсједник упозорава и на радикализацију њемачког друштва, баварски премијер Хорст Зехофер, који је лидер Хришћанско-социјалне уније , која је сестринска странка Хришћанско-демократске уније Ангеле Меркел, настоји да преотме бираче од АфД-а тако што ће се представити као све тврђи десничар. Меркелова, пак, лек за успон АфД-а види у активној кампањи и разговорима са бирачима, и то о свим осјетљивим темама, док је СПД досад сматрао да је игнорисање активности АфД-а најбоља противмера, при чему је вицеканцелар и лидер СПД-а Зигмар Габријел тражио да државна безбједност шпијунира активности АфД-а као антидржавног елемента.
Гилнер из Форце, пак, истиче да успјех АфД-а заправо зависи од етаблираних странака.
„Много зависи од тога како ће остале странке на дуге стазе реаговати на успон АфД-а”, истиче Гилнер и додаје да „програмско приближавање, као што то чини лидер ЦСУ Хорст Зехофер, у сваком случају не функционише као противотров”. „Потребнији је снажан демократски консензус против деснице, потребна је мобилизација пристојности.”