Европске регије које сањају независност
Фарска острва, Аландска острва, Сјеверни Кипар, Венеција, Јужни Тирол, Придњестровска Молдавска Република, Сардинија, Корзика, Венето, Галиција, такође желе да остваре државност.
У септембру прошле године, у Шкотској је одржан референдум на којем су грађани одговарали на питање желе ли да њихова земља остане дио Велике Британије. Према званичним подацима, против отцјепљења је гласало 55,3 одсто гласача, а за 44,7 процента. Међутим, и сама чињеница да је овај референум одржан је велики корак и пружа наду многим европским регијама које желе да стекну независност.
На каталонском необвезујућем изјашњавању о независности почетком новембра прошле године више од 80 посто изашлих гласало је за одцјепљење од Шпаније, а још се 10 посто сложило да Каталонија треба бити самостална, иако још увијек повезана са Шпанијом. На референдум је изашло 2,25 милиона грађана Каталоније. Захтјеви за сувереност Каталоније у посљедњих пет година су све снажнији, међутим, власти у Мадриду овај референдум су прогласиле “безвриједним“.
Баскија је, такође, најпознатији сецесионистички примјер у Шпанији, зато што су Баски и њихова милитантна група ЕТА били спремни да се и насилно боре за независност.
Овај народ живи у три регије, у две државе, и сматра се јединим староевропским народом који и даље постоји. Када су посриједи Фламанци у Белгији, не постоји старосједилац ове регије који су задовољни постојећим стањем; неки траже отцјепљење, неки конфедерацију, неки даљу федерализацију, док неки желе да се Фландрија припоји братској Краљевини Холандији. Током постизборне кризе прије неколико година, чак се 46 одсто становника ове регије изјаснило за независност.
Фарска острва
Сачињена су од 18 острва између Шкотске и Исланда и тренутно су под влашћу Данске, која њима управља још од 14. вијека. Први покушај остваривања независности догодио се послије Другог свјетског рата, када су на изборима сецесионисти добили с малом разликом, дански краљ је поништио изборе, а на поновљеним су са једнако малом разликом побједили поборници остајања по данском управом, од које је добијена широка аутономија. Године 2011, влада Данске осудила је предложени устав Фарских острва, па је због чињенице да су острва јако зависна економски од ове земље исти повучен.
Сјеверни Кипар
Кипар, острво у источном Средоземљу, подјељен је између грчке већине и турске мањине. Када је постао чланица ЕУ 2004. године, то је учињено без сјеверног дијела острва, у коме живи турска мањина. Подјела потиче још из 1974, када је као одговор на намјере Кипарске националне гарде да прогласи Кипар дијелом Грчке, Турска извршила инвазију на острво. Турска република на сјеверном Кипру никада није била призната као независна држава, изузев од саме Турске, од које је јако зависна. У 2004. одржан је референдум о уједињењу острва који су подржали кипарски Турци, али не и Грци.
Галиција
Иако Шпанија признаје становнике Галиције, региона у сјеверној Шпанији на граници с Португалијом, као посебну етничку групу, некима то није довољно. Неки чланови националистичког покрета БНГ који се залаже за већу аутономију мисле да би требало тражити потпуни независност у оквиру ЕУ. Од БНГ се одвојила љевичарска група АНГ, која је успјела оствари значаних 14 одсто мјеста у локалном парламенту.
Венеција
Док су очи свијета биле уперене ка Криму, готово непримјетно је прошла вијест да је у Венецији органзован референдум о независности ове области. Готово два милиона грађана округа Венето, чији је Венеција главни град гласали су за поновно успостављање Републике Венеције. Италијанска влада никада није признала резултате овог референдума јер није био званично организован већ се гласало путем интернета.
Јужни Тирол
Тирол је некад био Аустријска покрајина, а сада је подјељен између Италије и Аустрије. У покрајини се већински говори њемачки, који је у покушају “италијанизације“ Бенито Мусолини забранио. То је, међутим, изазвало супротан ефекат. Током шездесетих је дошло до тешких немира, праћених и постављањем бомби. Сада је регион аутономан у тој мјери да око 10 одсто пореза иде у Рим. Ипак, партије које се залажу за отцјепљење држе око трећине мјеста у локалном парламенту.
Придњестровска Молдавска Република
Настала је одвајањем од Молдавије, која је настала одвајањем од Румуније. Молдавија је до 1990. била дио СССР, али локални Руси нису жељели да буду мањина у овој земљи, па су формирали Приднестовље послије краткотрајног сукоба. Иако је организовала више референдиума о независности, признање још чека.
Сардинија
За разлику од својих сусједа Корзиканаца, житељи Сардиније су изабрали ненасилан пут ка независности и одвајању од Италије. Чак 87 одсто гласача је за јаче локалне власти, док 41 одсто жели независност. На изборима 2014, партије које се залажу за независнот су добиле свега 18 одсто. Једна група бораца за независност залаже се за уједињење с Швајцарском.
Корзика
Корзиканци се хвале да су многи владали њма, али их никад нису покорили. Иако је острво вјековима под француском влашћу, они се не сматрају Французима. Острво је прогласило независност у 18. вијеку, а она је трајала 14 година, да би поново било припојено Француској. Током друге половине 20. вијека, национализам се распламсао, па су неки покрети прибјегли и терористичким методама. Године 1998. чак је убијен један француски званичник на острву.
Аландска острва
Група малих острва у Балтичком мору, која са свега 28.000 становника има као дио Финске велику аутономију и право вета на одлуку Финске, која та права умањује. Године 1917, Аландска острва су прогласила назависност и жељу да се припоје Шведској. Финска је одбила да призна независност, а то је и потврдила Лига народа . Иако је од тада прошао скоро вијек, идеја није умрла јер партије сецесиониста држе око 10 одсто локалног парламента.