Годишњица смрти утицајног сликара Паје Јовановића

Овај умјетник, инспирисан српском историјом, захваљујући изузетно богатом опусу, нарочито дјелима са темама из народног живота, сценама из патријархалног живота и оних са историјском тематиком снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.

Готово свака српска кућа је имала неку његову репродукцију са темом из српске историје или из народног живота.

Јовановић је рођен у Вршцу у породици професионалног фотографа и веома рано је показао склоност према цртању и сликању, а осим тога, у том граду је могао видјети дјела својих сјајних претходника Арсенија Арсе Теодоровића (1767-1826), Павела Ђурковића (1772-1830), Јована Поповића (1810-1864) са чијим се сином дружио и често посећивао његов атеље, фасциниран сликаревим копијама старих мајстора, студијама природе, дјелима са религиозним темама.

Тако је и сам почео да црта, прво у тајности, копирајући црквене слике и проводећи сате у празној цркви коју је сматрао својим првим учитељем.

Међутим, за његов таленат се сазнаје тек када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву, и када је било неопходно израдити цртеж светитеља, односно копије икона из вршачке цркве - по којима би у Бечу били изведени рељефи на звонима.

Тако је Јовановић, у својој 14 години добио прву поруџбину, али и својеврсну пропусницу за Беч, гдје се уписао на сликарску Академију априла 1877. године, а од октобра исте године постаје редован студент, и то код веома цијењеног сликара и доброг ликовног подагога Кристијана Грипенкерла.

Захваљујући радозналости, али и сугестији професора, готово сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Приморју, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији.

Тамо је радио скице и студије и трудио се да што непосредније осети атмосферу свакодневног живота и обичаја народа. До детаља је биљежио предјеле, ликове, ношње, накит, оружје.

Пун утисака, по повратку је насликао дјела: Рањени Црногорац, Мачевање, Гуслар, Кићење невесте, У заседи, Арбанас, Арнаут с чибуком, Издајица, Умир крви, Борба петлова...

Те слике су га брзо прославиле у цијелом свијету, а нарочито у Европи, која је у то вријеме била веома заинтересована за збивања на Балкану.

Прво признање долази већ 1882. године, на студијама, за слику "Рањени Црногорац", која је била изложена на годишњој изложби Академије, а за њу је добио прву награду и царску стипендију.

Изабран је за члана Српске краљевске академије 1888. године, а за своја дјела добија многе награде и постаје признат широм свијета.

У обимном опусу налазе се слике жена које су за врсног умјетника значиле сликање љепоте, није желио да их види ружне и старе и увијек се трудио да пронађе љепоту у њима. Многи ликовни критичари су му замјерали због тога, и упућивали жестоке чак и заједљиве критике, али он је остао досљедан својој животној мудрости "вјештина је наћи љепоту".

У његовом стваралаштву налази се и богата серија сликања портрета од 1905. године, у којој је овјековечио владаре, политичаре, аристократе, банкаре, научнике, умјетнике...

У српским сликарским круговима остао је запамћен по посебној сликарској школи и снажном експресионизму.

Далеко је најпопуларнији српски сликар, а репродукције његових слика налазе се у многим домовима.

Јовановић и његов таленат заслужни су и за иконостасе у Саборној цркви у Новом Саду и цркве у Долову, као и за призоре из живота Светог Саве за Саборну цркву у Сремским Карловцима.

Међутим, од 1905. године, у стваралаштву Јовановића преовлађује сликање портрета, па је својом четкицом овјековечио владаре, политичаре, аристократе,црквене достојанственике...

Познати сликар је за живота оставио Музеју града Београда своје бројне радове, од почетних скица до репрезентативних портрета и историјских композиција. Његов Музеј налази се у улици Краља Милана, а након реконструкције отворен је на 150-ту годишњицу његовог рођења, 2009. године.

У Музеју се може видети како је изгледао његов атеље, као и сликарски прибор, лична документа, дипломе, медаље, биљешке умјетника, дио преписке и фототека већине радова.

По жељи овог великог умјетника, урна са пепелом пренијета је из Беча у Београд и чува се у његовом Легату.