Ласери открили средњовјековну метрополу Ангкор

У априлу 1858. млади француски истраживач Анри Муо отпутовао је из Лондона у југоисточну Азију гдје је наредне три године путовао откривајући еготичне инсекте који и данас носе његово име.
Данас би био заборављен да није оставио дневник који је објавио 1863, две године прије него што је подлегао грозници у Лаосу када је имао свега 35 година.

Његов дневник очарао је јавност описима раскошних храмова који су нестали у џунгли. Муо је тај који је свијету представио изгубљени Ангкор у Камбоџи у свом његовом романтичном сјају, пише ББЦ.
Његови описи града подстакли су армије истраживача да крену у потрагу за изгубљеним храмовима. Камбоџа је данас позната по овим зградама. Највећи, Ангкор Ват, саграђен је око 1150. и и даље је највећи вјерски комплекс на земљи. Покрива област четири пута већу од Ватиканаи сваке године привуче два милиона туриста.

Али, 1880-их, за Ангкор Ват су знали само локални монаси и становници. Идеја да је овај храм некада био оркужен градом са милион становника била је потпуно надреална.
Било је потребно више од 100 година напорног рада археолога како би се испуниле празнине у познавању овог изгубљеног града и Ангкор је полако, улицу по улицу, почео да се појављује.

Значајне непознанице су, ипак остале, све до прошле године када су археолози дошли до серије нових открића о Ангкору али и о много старијем граду који је био сакривен још дубље у џунгли.
Међународни тим, на челу са др Дејмијаном Евансом са Универзитета у Сиднеју, детаљно је мапирао 370 квадратних километара око Ангкора, што је само по себи значајан подухват ако се узме у озбир густина џунгле и остаци нагазних мина из грађанског рата у Камбоџи. Занимљиво је што је за цијелу студију било потребно мање од двије недјеље.

Њихова тајна? Лидар - софистицирана технологија на даљинско управљање која је унијела револуцију у археологију, нарочито у тропима. Уз помоћ хеликоптера који је надлијетао област, лидар је "испалио" милион ласерских зрака сваке четири секунде кроз растиње џунгле, снимајући сваку варијацију топографије.
Открића су, пише британски сервис, била запањујућа. Лидар технологија открила је оригинални Ангкор град који је имао путеве и канале.

Археолози су пронашли недокументоване обрисе града на тлу џунгле са храмовима и разгранатом мрежом путева, како копнених тако и водених.
"Када су се подаци први пут појавили на екрану имали смо неку врсту 'еурека' тренутка", рекао је Еванс. "Испред нас се јасно показао древни град".

Нова открића дубоко су трансформисала разумијевање Ангкора, највећег средњевјековног града на земљи.
На свом врхунцу у позном 12. вијеку, Ангкор је био жива метропола која се простирала на 1000 квадратних километара (примјера ради Лондон је сличну величину достигао тек 700 година касније).

Ангкор је био некадашњи главни град моћног Кмерског царства које је, захваљујући вођству краљева-ратника, доминирало овим регионом вијековима и покривало данашњу Камбоџу и већи дио Лаоса, Вијетнама, Тајланда и Мјанмара.
Почеци овог царства били су окружени мистеријом. На основу неколико натписа вјеровало се да је царство основао почетком 9. вијека краљ Џајаварман Други а да је његов први главни град Махендрапарвата био негдје у брдима Кулен, шумовитој овласти сјевероисточно од мјеста гдје ће Ангкор касније бити саграђен.

Нико, међутим, то није могао са сигурношћу да каже све до доласка тима "наоружаног" лидаром који је проучио ту област откривши непознате храмове, мрежу путева, језера као и остатке напредног хидрауличног инжењеринга.
У вријеме када је главни град пребачен јужно, у Ангкор, крајем 9. вијека, кмерски инжењери сакупљали су и дистрибуирали велике количине кишнице захваљујући комплексној мрежи канала и резервоара.
Кишница је пружала сигурност да ће бити хране а владајућу елиту чинила невјероватно богатом. У наредна три вијека они су своје богатство преусмјерили у изградњу највеће концентрације храмова на свијету. Један храм Пера Кан, саграђен 1191. има 60 тона злата.

И поред великог богатства, невоље су се гомилале.
Како је изградња храмова достизала врхунац, тако је хидраулична мрежа града пропадала. Крајем средњег вијека, дошло је до драматичне промјене климе у југоисточној Азији и дошло је до изненадних смјена екстремне суше и киша, шо је лидар мапирао.

Како им је "животна нит" у виду кишнице прекинута, Ангкор је почео да пропада и до 15. вијека кмерски краљеви напустили су град и преселили се на обалу гдје су изградили Пном Пен, данашњи главни град Камбоџе.
Када је Муо стигао, град је био мртав а многи храмови су полако пропадали. Готово све друго што је било саграђено од дрвета - од кућа становништва до краљевских палата - је иструлило а некада раскошни метрополис прогутала је џунгла.