Референдум у Шкотској пробудио Сардинију

"Временски рокови за нацију да оствари независност скратили су се када је Шкотска добила прилику да се изјасни на референдуму", изјавио је Франчиску Седа, оснивач Партије Сардинаца.
 Према његовим ријечима, гласање у Шкотској представља истовремено и моралну подршку и прилику да Сардинија види како да оствари напредак у својим сепаратистичким плановима.
 Седа (38), професор семиотике на Универзитету Тор Вергата, спада међу десетак политичара на Сардинији који намјеравају да као посматрачи присуствују референдуму у Единбургу и да разговарају с лидерима покрета за независност Шкотске.
 "Желимо да отворимо стабилан канал за комуникацију са шкотским лидерима", додао је он.
 Сепаратистичке групе широм Европе помно прате кампању и гласање у Шкотској, чији је исход тешко предвидјети пошто су, према резултатима најновијих анкета, сепаратистички и унионистички табори прилично изједначени.
 За Каталонце и баскијске сепаратистичке партије у Шпанији, као и за националисте у Велсу и неким дијеловима Италије, одлука Шкота да се одвоје од Уједињеног Краљевства представљала би значајан подстицај, оценио је "Вол стрит џорнал".
 Лист наводи да коријени сардинијског сепаратизма сежу далеко у прошлост.
 Италија је анексирала Сардинију 1861. године, када је Савојско краљевство, које је обухватало и то острво, уједињено са остатком земље, први пут под једним краљем.
 Сардинија, дијелом због географски изолованог положаја, има различиту културу, укључујући и другачији језик, и веома традиционалну пољоприведу на којој се темељи економија.
 Протеклих деценија, сардинијски сепаратисти ојачали су на локалном нивоу - неколико партија које заговарају независност заступљене су у коалицији која води регион.
 Године 2012, незванична анкета коју је спровео Универзитет у Каљарију показала је да би око 40 одсто од укупно 1,5 милиона становника Сардиније гласало за независност од Италије.
 Према истој анкети, већина грађана прижељкује већа овлашћења за локалну владу, која већ ужива специјални статус у поређењу с другим италијанским регионима.
 Немају све сепаратистичке партије на Сардинији исти програм и циљеве: Партија Сардинаца тражи већа овлашћења за острво, док Прогрес заговара потпуно отцјепљење и успотављање независне државе. Неке друге странке се, пак, залажу за то да Сардинија уђе у политички савез са Швајцарском.
 Паола Бонезу, политички консултант, отишла је почетком године у Шкотску како би као волонтер учествовала у кампањи за независност.
 Она каже да није љубитељ временских прилика у Шкотској, као ни пива, али да су је изненадиле сличности између Шкота и Сардинаца.
 "Допада ми се отвореност према странцима и значај који придају националном идентитету", рекла је она.
 "Вол стрит џорнал" примјећује да постоје и знатне разлике у сепаратистичким покретима у Шкотској и на Сардинији. Шкотски сепаратисти, за разлику од Сардинаца, имају једног вођу - премијера Алекса Салмонда.
 Ив Хепберн, предавач политичких наука на универзитету у Единбургу, подсјећа да је референдум у Шкотској 1979. године пропао дјелимично због тога што су сепаратистичке странке биле разједињене.
 То би, према њеним ријечима, требало да буде поука за покрете на Сардинији које заговарају независност - да се уједине и да говоре једним гласом.