Навршило се 29 година од убиства српске породице Радосављевић
Документационо-информативни центар "Веритас" оцијенио је да убиство Радосављевића спада у најмонструозније ликвидације породица у рату деведесетих на подручју Хрватске и Републике Српске Крајине због њихове етничке припадности.
На данашњи дан 1992. године убијени су тада тридесетшестогодишњи отац Раде Радосављевић, мајка Јованка /32 године/ и два њихова сина - Дејан /14/ и Ненад /10 година/.
Тога дана, око 19.15 часова, у кућу Радосављевића навратио је двадесетогодишњи Јожица Мудри у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе.
Пошто је дјечак Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку.
Затим је тијела мртвих Радосављевића сложио по поду трпезарије једно до другог и минирао их пластичним експлозивом, што је проузроковало њихово комадање и оштећење цијеле куће, наводи "Веритас".
Након тога чина, убица је из куће Радосављевића украо видео-рекордер и даљински управљач и однио их на поклон својој дјевојци Тајани Биљан.
У саопштењу је напоменуто да је убица одавно изашао из затвора и данас живи у Дарувару као угледан домаћин и "заслужни учесник `домовинског рата`", а не пропушта прилику да се Радетовој сестри Милици приликом сусрета не насмије у лице.
Убица Јожица Мудри правоснажно је осуђен пред судом у Бјеловару 7. јануара 1994. године првобитно на 13 година затвора, да би му Врховни су преиначио казну на 15 година затвора.
Том пресудом је проглашен кривим за четири дјела убиства, једно тешко дјело против опште сигурности и једно дјело крађе.
"Веритас" је напоменуо да је Јожица Мудри сам осуђен за овај злочин, иако је у току кривичног поступка тврдио да се на ликвидацију Радета Радосављевића одлучио након што му је његов командир Мирослав Губеровић у једном локалу рекао да "вечерас мора ликвидирати тог смрада", мислећи на Радета.
Убица је рекао да му је Губеровић у ту сврху дао и кола на располагање и припадника њихове јединице Мирослава Моулиса да му покаже Радетову кућу.
Отац убијеног Радета, Петар Радосављевић и сестра Милица по правоснажности пресуде поднијели су тужбу против Хрватске ради накнаде штете, али је тај захтјев суд у Бјеловару одбио.
Пошто је отац Петар у међувремену умро, захтјев сестре Милице у цјелости је одбио суд у Бјеловару, који је пресудио да она држави Хрватској мора да надокнади трошак парничног поступка у износу од око 25.000 евра, пошто је изгубила све спорове.
У образложењу суда из 2007. године наведено је да сестра Милица нема право на одштету јер у тренутку смрти није живјела са братом и његовом породицом, те да јој не припада ни право на нематеријалну штету као насљедница оца Петра, а такав став су заузели и Врховни и Уставни суд Хрватске.
"Веритас" је подсјетио и на случај Пеле Медаковић, мајке убијене Јованке, која је такође тужила Хрватску за накнаду штете због убијене кћери и два унука, али је другостепеном пресудом њена тужба у цјелости одбијена, а њој наложено да држави плати парничне трошкове од око 1.300 евра.
Ова организација, чији је директор Саво Штрбац, подсјећа на убиства и других српских породица у Хрватској као што су четворочлане породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991. године, трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. године. Ту су и ликвидације четворочланих породица Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујић из Церне код Жупање у фебруару 1992.
Супружници у овим породицама били су мјешовитог хрватско-српског састава, осим породице Радосављевић у којој су оба супружника били српске националности