Повратак на пријератна огњишта - у недостатку посла, пољопривреда једини избор
Све повратничке приче личе једна на другу, а опет је свака посебна, са различитим дилемама, проблемима и надама.
Милан Миња Комлен, знао је да без родне груде нема живота и међу привима, са супругом Јованком, већ 1998. године вратио се у своју Ходбину.
- На згариште смо се вратили, по опет испочетка. Са супругом сам 52 године, заједно све радимо - каже Комлен.
Изградити живот два пута у једном вијеку није лако, али је могуће.
Без посла, без примања, једини избор била је пољопривреда. Уз пластенике Комлени подижу и први виноград.
- Знао сам док год су Бошњаци и Хрвати без посла, нама нема посла у фирмама. Подигао сам виноград, данас имам хектар под виновом лозом, а приноси су од вагон до два вагона - истиче Комлен.
Аутохтоне херцеговачке сорте жилавка и блатина, на родној земљи дају добре приносе.
Квалитет лако нађе купца, па проблема са тржиштем нема.
- Ради се пуно, без тога нема напретка, а највећи су ми напредак унуци, да ми буду добри ђаци, да заврше школе. Срећни смо, дјеца су нам овдје, нису отишла у иностранство - прича Јованка.
Уз Милана и Јованку су два сина и њихове породице. Старији унуци завршили факултете и школе, а млађи су им, кажу, радост сваког дана.
- Идем у школу, тренирам теквандо, имам другарице и лијепо ми је у Мостару - каже једанаестогодишња Михаела.
У Ходбини, за оне који хоће да раде, твдри Милан, може живјети добро. Ипак, просотра за напредак је много. Инфраструктура у селу, мјесто за окупљање омладине, само су неке од ствари којима се надају.
Изборе виде као шансу да се њихови захтјеви чују у Вијећу Града Мостара.
Алекса Шантић је написао, а овдашњи Срби на својој кожи, неки и два пута у једном вијеку, искусили, да без останка нема ни опстанка. Зато остају у Мостару, гдје су своји на своме.