Конзул БиХ у Истанбулу: Град као да је заспао (ФОТО)
Посматрам Истанбул. Поглед са мог балкона пружа се према центру Бешикташу, виде се торњеви Маслака, истанбулског Менхетна.
Посматрам Караџа сокак, улицу која иде ка тржном центру Зурло и која се укршта са булеваром Барбарос. Тек понеки аутомобил, а булевар је једна од жила куцавица 20 милионског града. Спушта се поред стадиона Бешиктаса до обале и чувене палате Долмабахце.
Нема туриста, пролазника је мало. Епидемија је уништила ритам града. Готово сабласно дјелују улице које су до јуче биле препуне аутомобила и пјешака. Готово да ми недостају гужве и граја. Синоћ објављени подаци кажу да је у Турској забиљежено 23.934 заражених, док број умрлих од опаког вируса биљежи већ 501 случај.
Читам интервју са предсједником Реџепом Таипом Ердоганом. Оптимистичан је. Има и зашто да буде. Турски здравствени систем је један од најбољих на свијету. Огроман је број здравствених радника, развили су производњу респиратора, маске, рукавице и дезинфикациона средства могу да се купе на сваком кораку.
И оно најважније, тестирају огроман број људи. До сада већ више од 161.000. Само јуче готово 20.000. За нас, који долазимо из мале земље, ови бројеви дјелују нестварно, али у Турској, која има око 82 милиона становника и неколико милиона избјеглица, број заражених и мртвих, ма како то сурово звучало, можда и није велики.
Турска може да каже да је дуго издржала од напада невидљивог непријатеља. Већ у почетку су затворили границу са Ираном. Истовремено, на аеродромима су успостављени сензори за мјерење температуре код оних који остају у Турској.
Власти су се одлучиле и да превезу стотине хиљада својих грађана из западних земаља. Тек је прије неколико дана забрањен саобраћај изван земље. И поред тога, Турска биљежи слаб раст заражених. Запамтите да Турска има становника као једна Њемачка. И да је становништво мање дисциплиновано.
Ердоган је оптимиста, рекао сам. Вјерује у систем, у мјере које су донијели. Не знам да ли постоји земља која је забранила кретање и онима испод 20 година, уз оне преко 65 година. За 30 градова је уведен потпуни карантин, забрана уласка и изласка. Међу њима за највеће градове Истанбул, Анкара, Измир...
Истанбул као да спава. Његови грађани воле обалу. Спуштајући се поменутим булеваром Барбарос до обале Бешиктаса, десно идемо ка Галата мосту, гдје локални риболовци већ рано ујутро заузимају своје мјесто и мост, који води према Аја Софији, Плавој џамији и туристичком средишту града, буде преплављен стотинама оних који желе да изваде рибу из Мраморног мора. Већ неколико дана та слика више није иста.
Лијево идемо поред предивне палате Долмабахце ка Ортакоју и даље према Бебеку. Обала је уређена за пјешаке, рекреативце, бициклисте и пецароше. Ту су паркирани чамци, јахте. Најљепши дијелови града. Становници Истанбула га воле. Долазе овдје да уживају у ваздуху и погледу на Босфор и преко мореуза на азијски дио града. Овдје сам волио викендом да дођем на трчање и кафу у Старбаксу. Ускраћени смо тог уживања сви ми, али проћи ће. Проћи ће – најчешће је изговорена тврдња и у Истанбулу.
Турска је јака држава. Може да живи сама. Производња и пољопривреда раде савршено, маркети су пуни и нико не треба да брине како ће нечега да нестане. И цијене су под контролом. Имају дежурни телефони на које грађани могу да пријаве све девијације у трговинама.
Турци су, према неким анализама, највриједнији народ на свијету. Нисам знао за овај податак, али сам се за ових неколико мјесеци колико сам у Истанбулу, увјерио у то. У стању су да раде 24 часа дневно. И сада је већина осуђена да се затвори у своје станове или куће. Тешко вријеме за све.
Комшије кажу да ово схватају само као принудни одмор и да ће врло брзо бити све по старом. Вријеме користе за дезинфекцију простора у којем живе. Солидарност је на највишем могућем нивоу. Не само у овим данима. Увијек се издваја за сиромашне и оне који не могу да раде. Воле филмове, серије, телевизију, биоскопе, комплетну индустрију, која је изузетно јака. Сада су се препустили томе да погледају оно што су пропустили. Или да прочитају оно што нису. Кућна достава ради за све производе, што знатно олакшава многе ствари.
Грађана БиХ има у Турској. Ту су студенти на факултетима, неки су остали на лијечењу на клиникама, а неки су у великим пословима. Сада је проблем како да се врате кући. Или да остану док све ово не прође. Ми смо им контакт и према информацијама и према правилима. Врло коректно сарађујемо. Помоћ је у овим временима свима потребна.
Размишљам како ће бити када ово прође. Да ли ће људи зазирати једни од других плашећи се и даље заразе? Када ће тај осјећај проћи?
И када ће Истанбул поново отворити врата свијету да се диви историји кроз коју су прошли многи?