Васпитачица Гордана Гаврић - 39 година одговорног али и забавног посла

Зна то и Гордана Гаврић која се пуних 39 година бави васпитно - образовним радом. 

Сваки дан у вртићу је прича за себе. За сваки празник и припреме су посебне.

Рад са дјецом јако је одговоран, али и забаван. Често се може чути да нема љепшег посла од оног у коме си окружен дјецом.

- Радим веома дуго, 39 година. Већину радног времена провела сам у непосредно васпитно - образовном процесу, радећи са предшколском дјецом. У једном периоду, неких 10-ак година, радила сам у једној специјалној установи. То је школа за слушно оштећену дјецу - прича Гордана.

Након што је, као технолошки вишак, остала без посла у специјалној установи у којој је до тада радила, Гордана добија нови посао у вртићу.

Како каже, радити са дјецом представља изазов, али и велико задовољство.

- Кад добијете тако мало биће од 2 и по, 3 године, заиста се посветите њему, желите да сазнате шта је то што дијете жели да сазна, како размишља, какве су њихове емоције. Велики је то изазов, то је најљепши посаом али веома сложен и одговоран - додаје Гордана.

Дјеца су, сама по себи, јако занимљива и свако је прича за себе. Сваки дан је, додаје, другачији. Сваки дан нека нова питања на која је понекад деликатно, а понекад тешко дати прави одговор: "Ево, рецимо, можемо се бавити дјечијим питањима,. Дјеца вас питају ствари које су просто невјероватне. Нпр. зашто сунце излази сваки дан, како сунце шета, зашто се догађа мрак и такве ствари. Изазов су у посљедњих пар година и та дјечија права. Онда дјеца кажу - ја имам право, а ми њима разјашњавамо да поред права имају и обавезе."

Ма колико настојали да посао одвоје од приватног живота, понекад је немогуће не везати се за малишане, јер њихове искрености и непосредности, у савременом свијету, нема на сваком кораку.

- Када стекнете искуство, када пронађете пут који је најбољи за дијете и док сте ту на послу да се посветите тој дјеци, постајете компетентни и онда одете некако чисте савјести кући и не размишљате о томе много - истакла је ова искусна васпитачица.

Највећа награда сваком васпитачу, како каже, су одрасли људи на правом путу, на који су их покушали усмјерити они који су задужени за њихову примарну социјализацију.

- У овом послу важи правило – колико се дајете толико добијате. Дјеца ми враћају осмијехом, лијепим ријечима, потребом за комуникацијом и кад изађу из ове установе ви се изненадите кад вас велики дечко поздрави и каже - ви сте били моја васпитачица - с поносом закључује Гордана.

Иако много тога бива избрисано из меморије, васпитача – од јаслица до старијих група, сви се радо сјећамо. Зато је рад у васпитно-предшколској установи више позив него посао.

И на томе им од срца честитамо.