Њемачка штампа: Да ли би Тони Блер могао да одговара као ратни злочинац?
Дуго је Британија чекала на извјештај тима под вођством дипломате Џона Чилкота. Оно што је овај у сриједу представио у Лондону разорило је сва објашњења која је о нападу на Ирак до сада давао бивши премијер Тони Блер и елита којом је био окружен.
Чилкот је закључио да је Британија 2003. кренула у рат у Ираку прије него што су исцрпљене могућности мирног разоружавања. Тадашњи премијер Блер морао је да доведе у питање тврдњу да режим Садама Хусеина посједује оружје за масовно уништење – то је био главни повод за интервенцију, а испоставио се као чиста лаж. Уз то, посљедице инвазије на Ирак биле су потцјењене упркос јасним упозорењима. У разговорима са више од сто свједока утврђено је да су чак и правници британске владе видјели инвазију као кршење међународног права.
Извјештај открива да је у јулу 2002. Блер тадашњем америчком предсједнику Џорџу Бушу Млађем обећао: “На твојој сам страни, шта год да се деси.“ Десило се да су умјесто мира и демократије у Ираку завладале побуне, грађански рат, тероризам. Хаос је однио стотине хиљада жртава. Након представљања извјештаја, Блер више није дјеловао убједљиво: видно потресен рекао је да је одлука за рат ипак била добра и да је свијет боље место без Садама Хусеина. За све грешке ће, без изговора, преузети одговорност. Представљање извјештаја пратили су протести грађана и породица палих британских војника. “Овде има само један терориста – и то је Тони Блер“, рекла је сестра једног страдалог.
Џон Чилкот закључио да је Велика Британија 2003. кренула у рат у Ираку прије него што су исцрпљене могућности мирног разоружавања.
Мителдојче цајтунг закључује да је Блер један од криваца што је Ирак гурнут у хаос без перспективе и што је “диктатура Садама Хусеина замијењена нестабилном креацијом у чијим великим дијеловима Исламска држава шири своју тиранију“.
Другачије пише конзервативни Велт: “Сулуда је тврдња да би Ирак данас био стабилнији и мирнији само да је деспотима попут Садама допуштено да тјерају по старом. Заправо су такви деценијама систематски уништавали све темеље цивилизованог и хуманог уређења. Они су били ти који су одгојили џихадистички тероризам како би га искористили у своје сврхе. Метода функционише до данас, као што показује заједничка игра Асадовог режима и Исламске државе у уништавању умјерене реформистичке опозиције. Стога је Блер у праву када признаје грешке, али се не извињава за свргавање Садама. С овим кољачем свијет извесно не би био боље мјесто.“
Минхенски лист Зидојче цајтунг критикује да се Чилкотов извјештај завршава тамо гдје би заправо требало да почне. “Политички суд о инвазији давно је донесен па вриједност новог британског извјештаја лежи само у његовом званичном карактеру. Он се завршава тамо гдје би могло да постане непријатно за Блера: код питања кривично-правних консеквенци. Џон Чилкот, који је водио комисију, није мистификовао свој задатак: од почетка је говорио да његов посао није да доноси судске пресуде, да за то постоје судови. Истина, Велика Британија је правна држава, а ако јој баш и није до кривичног гоњења, постоји Међународни кривични суд међу чије осниваче спада и Британија.
Упркос оправданом огорчењу због политичких грешака које су поплочале пут рату, потребно је разјаснити ствар са могућим правним оптужбама. Чилкотов извјештај не доказује да је Блер кренуо у рат са знањем да је он противправан. У извјештају само стоји да је правна основа за инвазију све само незадовољавајућа. То је исказ који је све само не задовољавајући, али индиције не показују више од тога. Ниједан суд још није изнео доказе који би потврдили кривично-правну релевантност ствари. Не може се британској држави пребацити да избјегава гоњење правних непочинстава током инвазије. Још увек истраживачки тим од 145 људи по правним критеријумима претреса извјештаје о убиствима, злостављањима и мучењу и могуће случајеве предаје правосуђу.“
Љевичарски лист Нојес Дојчланд пише да итекако има основа да се Блер нађе пред судом јер је као “вјерни вазал“ Џорџа Буша кренуо у поход без мандата УН, поход који је “легитимисао масном лажи о оружју за масовно уништење у рукама Садама Хусеина, а онда дестабилизовао свијет без концепта за посљератни период. Оправдана је бојазан да ће још дуго потрајати прије него што коначно један западни државник пред судом у Хагу буде суочен са својом политичком и правном одговорношћу за насиље и збегове – као ратни злочинац.“
Берлински Тагесцајтунг о томе има нешто другачији став: “Наравно, многи противници рата били би задовољни тек ако Тони Блер лично заврши на оптуженичкој клупи неког међународног трибунала. Али фиксација на освету не нуди одговор на основно питање око којег се тако загрижено свађало: под којим околностима је неопходно умарширати у једну суверену државу? Тони Блер и Џорџ Буш су прије тринаест година на ово питање одговорили на свој начин – историја им није дала за право. Још не постоји другачији одговор који би све задовољио. Чилкотов извјештај барем омогућава да се у потрагу за тим одговором крене паметније.“
Франкфуртер алгемајне цајтунг такође биљежи да Чилкотов извјештај носи важне поуке: “Извјештај има поенту за британску политику: више не би требало да прецјењују своју позицију у свијету. Премијер Блер је очигледно мислио да може да утиче на Џорџа Буша. За своју подршку војној акцији он је најприје побројао низ услова, између осталог и мандат УН. На крају га то више није занимало. Тако је на страни Америке кренуо у борбу за коју његова армија није била опремљена. Уколико нешто слично икада некоме падне на памет, надајмо се да ће они који доносе одлуке утувити поруку овог извјештаја: прије почетка, мислите шта ће бити на крају.“