latinica  ћирилица
04/04/2016 |  17:09 ⇒ 17:17 | Аутор: Политика

Владета Јеротић о страху од одбацивања

Страх и одбацивање присутни су у основама живота – анималног и људског. И о страху и одбацивању је већ много писано, па је питање да ли се може од психотерапеута сазнати и нешто ново, корисно и друкчије.
Владета Јеротић (фото:.juznevesti.com) -
Владета Јеротић (фото:.juznevesti.com)

Познато нам је да постоји мноштво страхова, од оног заштитничког (некад, животно-спасавајућег), преко очекиваног и схватљивог, до неуротичног и психотичног. Готово у сваком од ових бројних и разноврсних страхова, присутан је, бар дио страха од одбацивања. Али, ко то и зашто одбацује човека? Бог – ако га има и у њега вјерујемо – природа која настаје и нестаје, да ли то човјека одбацују најприје родитељи и породица, друштво, народ, вријеме у коме живи? Да ли то можда, некада – човјек одбацује самог себе? Или је последњи узрок страху од одбацивања, страх од смрти? Пођимо у размишљању од најризичнијег питања, да ли Бог одбацује човјека и зашто га одбацује (ако га одбацује)? У хришћанском учењу Бог је збиља одбацио (избацио) првобитног човека из раја због његове непослушности. Из неког првобитног, човјеку тешко схватљивог рајског стања (Сигмунд Фројд је погрешно мислио да је такво рајско стање фетуса у току девет мјесеци мајчине трудноће), човјек „пада на земљу” и, „бачен је на земљу”, да у мукама рада стигне до хранљивог плода од кога живи, односно да жена у мукама рађа земаљску дјецу.

Слично је учење и другим двема монотеистичким религијама, јудаизму и исламу, док у другим великим свјетским религијама, политеистичким, не постоје сличне строге представе Бога или богова према човјеку у његовом животу на земљи. Могући су још неки исходи човјековог односа према страху и одбацивању, мада и даље само за вјерујућег човјека. На примјер: Бог је апсолутна љубав и сви ће људи бити спасени (што потиче од великог хришћанског мислиоца, Оригена). Ако је Бог апсолутна љубав, сигурно да је и човјеку пружио могућност да воли, разумије и, не апсолутно, али довољно да љубав у њему „изгони страх напоље” (Јованова посланица), па онда и страх од одбацивања. Шта је са страхом и одбацивањем у породици? Идеално гледајући – a такав идеал препоручује савремена психологија – зачеће дјетета треба да буде подједнако жеља и мужа и жене. Откуд је такав захтјев био постављен брачном пару у ранијим вијековима! Жена је рађала докле је могла (некад и преко педесете године живота), мушкарац и много дуже. Дјеца су умирала рано, али питање наталитета у свијету није се постављало.

Већ од почетка 20. вијека, бар у западноевропској цивилизацији, све је постало друкчије. Све су чешћа питања у брачним (а и ванбрачним) заједницама, да ли брачни пар жели дјецу. У жени се почео да буди страх, а онда амбиваленција, да ли хоће, да ли може да зачне; наравно да и муж треба да каже одлучну ријеч. Уколико преовлада страх над природном жељом за рађањем, жена може невољно да зачне, а онда да наступи свјесно или несвјесно, одбацивање плода. Брачни пар се одлучује (или само један пол у браку) за намјерни побачај и – један Човек је одбачен! Доста је спонтаних побачаја из психичких разлога (несвјесно одбацивање фетуса). Ако се и када се дијете ипак роди (и поред спомињане амбиваленције и страха мајке и/или оца) дијете може да расте у породици – невољено или недовољно вољено; осјећање кривице код мајке и/или оца може да буде и свјесно и несвјесно тако јако да је дијете у сталној опасности да буде презаштићено, самим тим, често, и само доживотно уплашено. Страх и кривица мајке и/или оца зато што дете које се родило није жељено, доводи до поремећаја нормалног процеса сепарација–индивидуација, при чему страх од одбацивања (и родитеља и детета) узрокује неуротичну несамосталност дјетета, односно присуство јаке посесивности мајке и/или оца.

Убрзаним ходом осврнућу се на друге, бројне могућности које се јављају у току живота неког човека када он бива од других одбачен. У некој бројнијој породици, на примјер, честа је појава мезимца и одбаченог међу дјецом; разлози за ову појаву су бројни и код родитеља, често несвјесни. Оваква честа пракса наставља се у вртићу, обданишту, основној школи, гимназији. Одбачена дјеца, и као одрасли, буду некада интелигентнија, обдаренија, али осетљивија од својих вршњака, а онда и бунтовнија, тврдоглавија, непослушна или непокорна. Брачна заједница такође скрива сталну опасност међусобног одбацивања партнера. Узроци страха од одбацивања у браку такође су бројни: несигурност једног или оба брачна друга, посесивност као израз страха од самоће, али и жеља за владањем; промискуитетно-полигамна природа неког од партнера, зависност од било чега јачег од неопходне, природне зависности према партнеру у љубави; затим, неуротична, инцестуозна (несвесна) везаност једног партнера за свога родитеља, губитак привлачности за партнера у току дужег трајања брака (душевну наклоност, интелектуалну, емотивну, физичку!), као и многи други могући узроци – доводе до одбацивања другог. Нећемо се задржавати на страху и одбацивању појединца од стране друштва; долазило је и долази до трагичних случајева одбацивања појединаца у диктатурама (и у ранијим вековима, а нарочито у 20. веку, у Кини, Њемачкој, Русији).

Најзад, и црква (хришћанска у све три вјероисповести) знала је, у току две хиљаде година трајања да утерује „страх у кости” својој пастви пријетњама одбацивањем изједначавајући себе, као црква, са небеским Оцем. А шта рећи о одбацивању народа (обично већег и моћнијег) - неког другог народа (обично мањег и слабијег)? Колико страха од оваквог одбацивања и последичног жалосног понашања мањег и слабијег (и појединца и народа) према заповедном и наметљивом – другом! Каква је сврха била овог чланка у коме сам износио жалосне примјере, свима познатог, свемоћног страха и увек уз њега, одбацивања? Жеља (и потреба) је сваког доброг психотерапеута (и психијатра) да укаже другом човеку (наравно– најприје самом себи: Излијечи се сам докторе, попе, учитељу!) на могуће препреке и опасности на путу његове индивидуације и/или обожења.

Бог – ко у Њега чврсто (?) вјерује – никога не одбацује. Човек је тај који одбацује Бога, а онда и друге (и другачије) људе – стална је то борба са природном ксенофобијом као остатком паганског бића у нама.

Како постићи и достићи и „на страшном мјесту постојати” (опстати)? Доживотним упознавањем себе, откривањем Смисла Живота, а онда вјером, надом и љубављу према Богу и људима, уз помоћ сталне молитве у коју се вјерује. Љубав све лијечи. Не одбацујмо никог („Не суди да ти се не суди”)! Ако смо и били одбачени – од родитеља, школе, друштва, партнера, цркве – нисмо одбачени од Бога, од „архетипа спасиоца” (присутног, према Јунговом мишљењу, у несвјесном сваког човјека). Немојмо дозволити да као одбачени (стварно или умишљено одбачени) постанемо доживотни бунтовници, мрзитељи људи и живота. Уочимо примјере одбачених који су постали светитељи или велики ствараоци, али и обични честити и морални људи! He будимо „видовити” само за негативне примјере живота људи, нити будимо слијепе присталице вјечитог He. Ако и почнемо живот (као одбачени) са – He, упловимо најприје у природно амбивалентно He и Да, да бисмо уз Божију помоћ и лични труд (ora et labora, свети Бенедикт из 6. века) завршили живот са Да.

105