Зашто причамо сами са собом?
Ако сте се ујутро пробудили немотивисани и наглас рекли: "Ајде, устај и иди на посао", то није ништа необично, нарочито ако сте суочени са ситуацијом због које сте нервозни.
Наиме, већина људи има унутрашњи глас, онај који вас води, подстиче и похваљује, али и који вам се руга. Тај глас остаје у нашој глави скоро све вријеме, али повремено, да тога нисте ни свјесни, ту мисао изговарате гласно.
Постоји неколико научних објашњења зашто до тога долази, а у књизи "My Stroke of Insight" као главни разлог тога зашто разговарамо сами са собом наводи се како то није никакав знак луидла, него начин на који мозгу дајете конкретна упутства и наредбе и мозак тако постаје више фокусиран.
Психолози наводе како је то говор који аутоматски користимо још од раног дјетињства. Дјеца, истичу психолози, често причају сама са собом и то инстинктивно, што је један од начина на који уче.
Међутим, наша нас околина, због незнања, као дјецу ућуткује и говори да не причамо сами са собом, управо због раширеног вјеровања да је ријеч о поремећају.
Али, психолози тврде супротно – ако имате нешто да кажете, реците то наглас, јер управо је тишина грешка.