Мрачна страна Нобелове награде
Нобелове награде су неријетко праћене контроверзама: због аутора који су превиђени, научника који тврде да су први дошли до открића, али и признања која су подијелила јавност.
Поједине награде, међутим, које су додијељене у оквиру научних дисциплина, изазивају праву нелагоду. Када је 2013. Нобелова награда за мир отишла Организацији за забрану хемијског оружја, многима се учинило да је то био начин да се комитет искупи за "ратно признање" које је 1918. додијељено њемачком хемичару Фрицу Хаберу за синтезу амонијака, што је било кључно откриће за развој вјештачких ђубрива, али и експлозива.
Познат као "отац хемијског рата", Хабер је развио хлор и друге бојне отрове током Првог свјетског рата. "Након што је Њемачка поражена, није очекивао да ће добити награду. Заправо се плашио да не буде изведен пред војни суд", рекао је за АФП шведски хемичар Ингер Ингмансон који је написао књигу о Хаберовој награди.
Иако је помогао њемачкој ратној машинерији, Хабер је због свог јеврејског поријекла био присиљен да 1933. емигрира из Њемачке. Многи његови рођаци су страдали у концентрационим логорима, а дио њих и од његовог изума - циклона Б.
Још један хемичар који је развио отровне гасове, а добио је Нобелову награду, је Француз Виктор Грињар, с тим што је његов случај нешто другачији, пошто му је признање уручено 1912. године, прије рата и коришћења његовог изума као убојитог средства. Неко би помислио да су те двије контроверзе биле довољна лекција за стокхолмски жири, али ништа од тога: 1945. године, само три мјесеца након што су атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, Нобел за хемију крунисао је откриће нуклеарне фузије.
Лауреат је био још један Нијемац, Ото Хан, чије је откриће из 1938. било круцијално за развој атомског наоружања. Правде ради, треба истаћи да Ханово откриће само по себи није било контроверзно, већ његова каснија примјена.
Хан, такође, није никада радио на војној примјени свог открића, а када је, у заточеништву у Енглеској сазнао да је атомска бомба бачена, својим колегама је рекао: "Драго ми је што ми (Нијемци) нисмо успјели да направимо бомбу". Године 1949. године Нобелова награда за медицину додијељена је португалском неурологу Егасу Монизу за увођење метода лијечења одређених психоза примјеном лоботомије.
На вебсајту Нобелове фондације се данас налази штури коментар о лоботомији као о "контроверзном" захвату. Годину дана прије Мониза, награду за медицину освојио је швајцарски научник Пол Милер који је открио да се ДДТ може користити за убијање инсеката који шире маларију. ДДТ је касније забрањен широм свијета пошто је установљено да представља озбиљну пријетњу за живот људи и животиња.
Пестициди ће, међутим, бити још једном награђени и то 1970. године када је амерички биолог Норман Борлауг добио Нобела за мир за увођење модерних пољопривредних техника, укључујући генетско укрштање, у Мексику, Пакистану и Индији.