latinica  ћирилица
АРТ МАШИНА | 31/10/2012 | 15:04

Мој брак с културом

Пише: Јелена Којовић Тепић, уредница Културног, образовног и религијског програма Телевизије Републике Српске, Пишите јој на: jelena.tepic@rtrs.tv

Рачунам па не могу да вјерујем, већ тринаесту годину мој посао је да се бавим конзумацијом и анализом културних догађања у РС. Једна сам од оних срећника који воле свој посао, па чак могу да везу коју имам са својим послом назовем љубавном, готово брачном. (Сви знамо флоскулу о пословној жени удатој за свој посао.Срећом, у приватном животу сам удата за једног стрпљивог и дивног човјека који још увијек трпи мој посао, па се усуђујем да пишем овако како пишем.)

Елем, за тих тринаест година љубавно-брачне везе са својим послом,проживјела сам фазу одушевљења, разочарања, критике, похвале, уживања, гњављења, подразумијевања, равне линије, тражења новог угла, нових зачина, укратко, све оне фазе које једна љубавна веза или брак, по теоријама популарних психолога, пролази.

Исти ти психолози кажу да је, за здраву везу потребна емоционална зрелост обе стране.

Пошто своју емоционалну зрелост не бих да анализирам пред читаоцима недељних новина, принуђена сам да говорим о зрелости друге стране, културног живота Републике Српске.

Нисам од оних који у јавности лоше говоре о свом партнеру, ако ништа због тога што вјерујем у оно „с ким си такав си“. Да мислим да на нашој културној сцени не постоји ништа вриједно пажње, одавно бих отворила ситничарницу. Овако, борим се и са туђим и са властитим предрасудама и браним, кад се нађем у друштву дежурних критизера наше свакодневице и наша позоришта, и умјетнике и библиотеку и сликаре. Мало ми је теже да станем у одбрану већине културних манифестација (оних приредби на којима одслушамо ред рецитација, ред говоранција и ред класичних и чешће фолклорних нумера, док из другог реда неки пензионер дотрајалих дисајних путева хркањем надгласава извођаче, а кад се пробуди нагло узме ријеч), редовне књижевне вечери и ликовне колоније, али добро, нико није савршен. Радујем се кад се поведе ријеч о умјетницима из сјенке јер увијек могу пуног срца да поменем, рецимо, једну Јовану Раљић и њену виолину, Дарка Цвијетића и његову поезију, оне клинце, студенте који по Бањалуци одржавају вечери стендап комедије или поезије на којима се чују спонтани аплаузи а људи стоје по ћошковима јер више нема мјеста за сједење, Сању Чолић Зелић и њене силне џез бендове и многе друге. Тешко ми је да браним наше издаваштво, тужно представљање по сајмовима књига, непостојање књига наших аутора ван граница РС. Али, ништа од свега тога није тема ове приче. Тема је зрелост, како рекох на почетку приче о психоанализи брака. Или, да кажемо идентитет. Што дуже покушавам да нашу културу поставим у шири контекст све сам сигурнија да РС неће моћи имати културну сцену препознатљиву и споља док се не запитамо шта је културни идентитет житеља наше Републике. Претпостављам да ће ме први ред националиста распети на Тргу Крајине због овог, али, одговорно тврдим да повлачење знака једнакости између културног и националног идентитет у случају РС не пије воду. Сви се слажемо да су Срби већински народ у РС, али исто тако знамо да смо, по питању културног идентитета, ми за Србију пасторче. Ако ми неко ипак не вјерује, нека покуша у београдским књижарама наћи књиге аутора из РС. Сасвим ће се лако наћи, чак и цијела полица с ауторима из Федерације, али, одавде нико(изузев оних који имају срећу и везе да им књигу објави издавач из Србије).Ако ми и даље не вјерује, нека погледа списак глумаца у актуелним представама позоришта из Србије. Ми се силно радујемо кад успијемо да доведемо на привремени рад неког умјетника из матице али, процес није двосмјеран. Београд ће се много више радовати сарадницима из Сарајева. А то није (одговорно тврдим, јер пажљиво пратим све што се дешава) зато што су њихови умјетници бољи од наших. Прије ће бити да је због тога што су Сарајлије, (а уз њих и остали умјетници из ФБИХ) представници околини препознатљивог културног идентитета, оног „раја, ба, ћевапи, надреалисти“ типа. Ми у РС нисмо. Јер нисмо ни раја, ни ба ни ћевап типови. Неки од нас још у носталгичном сјећању вуку тај тип идентитета, али, литри проливене, што наше што њихове крви у последњих неколико деценија су нам тај тип идентитета огадиле, мислим, заувијек. Покушали смо да се закачимо на идентитет „Србија, шљиве, бре, Морава“ али, увидјели смо да смо лоша копија тог идентитета. И нашли се на ледини. А пут с ледине је тежак и мукотрпан. Има везе, наравно, и с новцем који се у овој земљи улаже у културу. Али, понајвише има везе са систематским стварањем културне стратегије, у танчине разрађене, која би, у наредних, рецимо 10 година, могла да створи тај идентитет који ће бити препознатљив и у Београду и у Сарајеву и у Загребу. (за Беч, Париз или Брисел ће нам, слутим, бити потребно још неколико деценија, али, нисам о томе хтјела да причам). Стратегију које нема. И које, колико знам, задуго неће бити.

Овако, мој пословни брак и даље остаје у домену надмудривања незрелих партнера која се јалово протежу у недоглед.

До часа кад откријемо гдје смо изван раје и Мораве и ба и бре.

Јелена Којовић Тепић