Њемачка и Ватикан отворено били против Југославије

"Рјешење о крају бивше Југославије је било наметнуто, у стилу 'узми или остави', а одлука о томе је била донесена и прије него што је конференција почела", рекао је Јовановић, који је данас свједочио у процесу против бившег предсједника Републике Српске Радована Караџића. Јовановић је напоменуо да су многе земље отворено биле против постојања Југославије, нарочито Њемачка и Ватикан, и оцијенио да је на примјеру Југославије био примијењен принцип из некадашње колонијалне Африке. На конференцији о Југославији, гдје није испоштована уставна одредба те федерације, међународне границе су проглашене несталим, а административне границе су проглашене међународним, рекао је Јовановић, оцијенивши да је "то било насиље над међународним правом и мирним животом у Југославији". Није постојала свијест у међународној заједници ни на Западу да је то што се ради са Југославијом врло опасно, већ је било најважније да се што прије укине бивша Југославија и да се у најкраћем року признају нове државе, рекао је он. Упитан о праву народа на самоопредељење у бившој Југославији, он је рекао да је Устав гарантовао то право свим народима, а да је оно било оспорено само српском конститутивном народу у Хрватској и Босни и Херцеговини и да објашњење за то није дато. Срби у БиХ су до краја изражавали пуну лојалност својој дотад заједничкој држави, али то право су оспоравали муслимани и Хрвати у БиХ, истакао је он. "Референдум је, по захтјеву европске заједнице, спроведен супротно принципу консензуса да нема прегласавања већ да сви морају заједно да одлуче о иступању БИХ из Југославије", навео је Јовановић. Он је оцијенио да је Дејтонски споразум, у суштини, рехабилитовао право српског народа на самоопредељење и на конститутивност и спријечио друга два констутитивна народа да га прегласају и надгласају. Због тога је Дејтонски споразум и успио, рекао је он, истакавши да рат не би ни избио да је Кутиљеров план усвојен раније. Кад је ријеч о експлозијама на пијаци Маркале, било је елемената који указују на врло јаку сумњу у тврдње да су те гранате дошле из српског, а не муслиманског правца, а званичници босанских Срба су тврдили да су муслимани извели те нападе јер су жељели да на тај начин привуку пажњу међународне заједнице, изазову гњев против Срба и створе услове за војну интервенцију НАТО-а, рекао је он. По Јовановићевим ријечима, Србија и, прије свега, предсједник Слободан Милошевић истрајавали су на једнаком праву свих народа у бившој Југославији на самоопредељење, а када је почео рат у БиХ Милошевић је инсистирао на праву Срба на слободу и равноправност, пошто је право на самоопредељење било спријечено и ометено ратом. Српска страна је савјетовала руководству босанских Срба да брани своје право на слободу и равноправност, навео је он, додавши да је Србија до краја инсистирала на томе да се за сва три народа обезбиједи то право, како би се спријечило да они један другом постану антагонистичке стране, али да то није било лако остварити. Рат је, сам по себи, био велика препрека за мировно преговарање и кад год нека страна, као што је муслиманска, није била заинтересована за политичко рјешење у одговарајућем тренутку, већ за страну војну интервенцију, то је резултовало погоршањем ситуације на терену, што је био ометајући фактор у мировним преговорима, рекао је Јовановић. Србија је усвајала све мировне планове и тиме показивала да јој није било стало до територијалног ширења српске територије, већ до заустављања рата и до рјешења којим ће све три стране у БиХ бити задовољне, да ниједна не буде оштећена од стране других, рекао је он. "То је била полазна тачка и крајњи циљ настојања Србије да најприје допринесе окончању сукоба, а затим што бржем политичком рјешењу на основу једнаког уважавања права на слободу и равноправност сва три констутитивна народа", истакао је он. Бивши предсједник Републике Српске Радован Караџић оптужен је за геноцид у Сребреници, за злочине против човјечности и кршење закона и обичаја ратовања у БиХ од 1992. до 1995. године. У Трибуналу је у току извођење доказа одбране.