Бијељина - нова издвајања за регионалну депонију

Током претходних десетак година није успостављен систем економске самоодрживости депоније који би подразумијевао повећање цијене одлагања отпада, па предузеће из године у годину послује са губицима.

Уз садашње цијене за одлагање - од 40 марака по тони, прикупљање око 30.000 тона отпада годишње, те годишње рате кредита од 800.000 марака, регионална еко – депонија у Бијељини биљежи губитке, па о већим инвестицијама нема ни говора.

Неопходну изградњу треће санитарне ћелије финансираће локалне заједнице, оснивачи предузећа.

- Ријеч је о средствима која би на неки начин град Бијељина издвојио. Наравно уз подршку других општина оснивача, али највћеим дијелом град Бијељина би издвојио та средства, каже Драгиша Марјановић, директор ЈП Еко деп Бијељина.

Из пет општина оснивача регионалне депоније сакупи се тек 70 одсто планираних количина отпада, а за све локалне заједнице неприхватљиво је повећање цијена одвоза смећа изнад 10 марака по домаћинству.

У општинама Угљевик и Лопаре само једна трећина становништва обухваћена је организованим прикупљањем отпада, док у Бијељини 80% становништва користи и плаћа ову услугу.

Миленко Вићановић, директор ЈП Комуналац Бијељина, истиче да су, што се тиче сектора одвоза комуналног отпада, ту на позитивној нули.

Регионалне депоније које су изграђене из повољних кредита Свјетске банке нису показале економску оправданост, осим у Бањалуци гдје је цијена одлагања отпада нижа за пет марака по тони, али су количине депонованог отпада четвороструко веће него у Бијељини.

У кризи је и депонија у Зворнику која ради тек три године.

- Ми смо имали проблема са враћањем кредита. Посљедњу рату кредита су вратиле општине, зато што у овом тренутку ми имамо страховито велика потраживања од комуналних предузећа. Основни проблем лежи у организацији комуналних предузећа односно у њиховој ликвидности, наводи Александар Врачић, директор Регионалне депоније Зворник.

За разлику од других, регионална депонија у Бијељини изграђена је у непосредној близини града, па је становништво изложено и непријатним мирисима, посебно љети.

Проблем је ублажен пречишћавањем отпадних вода и постројењем за прикупљање и спаљивање депонијских гасова, али трајног рјешења нема.

Отпад се може раздвајати, обрађивати и депоновати на санитаран начин, може се користити за производњу енергије, али овакви пројекти код нас нису ни на помолу, иако је у Европи управљање отпадом једна од најбрже растућих дјелатности.