Ивана Шпановић за РТРС: Ускоро ћу посјетити Српску и Бањалуку, велико хвала на подршци! (АУДИО)
РТРС: Сезона на отвореном је почела. Први митинг је био у Атини, били сте први, на митингу Дијамантске лиге у Стокхолму четврти. Колико сте задовољни резултатима на почетку сезоне на отвореном?
Шпановић: Сезона је генерално почела добро. Било је важно да се на почетку психички прилагодим послије освајања свјетске титуле. Скроман резултат на посљедњем такмичењу у Стокхолму, али сви имамо право на лош дан, па тако и ја. Чека ме још четири митинга Дијамантске лиге, Европско првенство, Континентални куп, и као и сваке године, биће ми примаран циљ да одбраним титулу европске првакиње и титулу најбоље у Дијамантској лиги.
РТРС: Напорно љето је пред Вама, Европско првенство, Медитеранске игре, Дијамантска лига. Шта би по Вама била успјешна сезона?
Шпановић: Наравно, злато са свих такмичења. Ове године сам поред свих редовних такмичења одабрала и Медитеранске игре, пошто је то једино такмичење на којем нисам никада наступала. Ово ће бити моја посљедња прилика за тако нешто, с бзиром на то да имам 28 година. Ако бих морала да бирам између резултата и медаља, увијек ћу предност дати медаљама.
РТРС: Сви имају додатан мотив да буду бољи од Вас, с обзиром на то да је ове године, ако тако можемо рећи, исправљена она велика неправда из Лондона на отвореном. Опет, игром случаја Свјетско првенство у Енглеској, овај пут у Бирмингему. Освојили сте златну медаљу. Како гледате на тај успјех, с обзиром на све што се дешавало неколико мјесеци раније?
Шпановић: Генерално, обзиром како се припремамо, какве планове правимо у нашем тиму, није никада било лако ни освојити једну медаљу, а камо ли поновити успјех или на сваком већем такмичењу бити бољи него на претходном. Оно што се десило у Лондону, десило се. Једноставно сам срећна због чињенице да је то нешто што је повриједило многе и што сви сматрају великом неправдом, и такође сам срећна што се ипак нешто десило. Послије тог такмичења су дефинитивно скакачима склонили број са леђа, јер тамо му дефинитивно није мјесто. Послије се десило само оно што је било реално, а то је била моја свјетска титула. Чекала сам сљедећу прилику, нисам дозволила да ме то поремети и успјела сам.
РТРС: Како сте успјели тако брзо да се опоравите, јер такве ситуације неријетко спортистима обиљеже цијелу каријеру?
Шпановић: Сада, када сам освојила ту свјетску титулу, некако је људима упечатљивије остало то што сам ја изгубила медаљу са Свјетског првенства, него што сам освојила свјетско злато, неколико мјесеци послије. Једноставно, успјела сам да се вратим неколико дана послије тога што се десило и успјела да одбраним титулу у Бриселу, и поново Дијамантски трофеј, вјероватно зато што вјерујем да то није била једина моја шанса и да то није нешто што би требало да ме, нити лимитира, нити да ме уназади на било који начин, а једноставно сам наставила да радим оно што најбоље знам и чекала сљедећу прилику.
РТРС: Већ дуго сте у врху свјетске атлетике, још од јуниорских дана заиста доста успјеха. Када би набрајали све упсјехе, требало би нам доста времена. Како успијевате тако дуго времена да останете у врху? Шта је потребно да се постане врхунски спортиста, чега све морате да се одрекнете?
Шпановић: Ја сам од почетка са својим тренером Гораном Обрадовићем, човјеком са којим са остварила све сениорске резултате. Са њим сам почела да радим 2010. године. Послије моје јуниорске каријере, гдје сам била свјетска јуниорска првакиња и вицешампионка и вицепрвакиња Европе, схватила сам да је то нешто што могу да будем и као сениорка. Све што смо радили, радимо и данас, десет година послије, да покушамо да трајем што дуже, да будемо стрпљиви. Мислим да добро радимо, вјерујем тренеру, и како сам ја уз њега постала боља атлетичарка, тако је он уз мене постао бољи тренер. Сматрам да сам добро изабрала и да је пред нама још много такмичења и година гдје би злато са Олимпијских игара било нешто са чиме би могла да заокружим спортску каријеру.
РТРС: Како сте одлучили да се бавите атлетиком, којом се бавите од седме године? Ваша мајка је била атлетичарка. Да ли је она имала пресудну улогу на Вашу одлуку?
Шпановић: Вјероватно да јесте. Ја сам због ње почела да тренирам атлетику, зато што ми се свидио моменат да са сваког такмичења добијеш и медаљу и диплому, она их је имала јако пуно. Моја мајка је била успјешна спринтерка и онда су ми родитељи дозволили тако рано да почнем да се бавим атлетиком, само због тога што сам почела да тренирам код тренера који је њу тренирао. Првих неколико година сам се буквално играла атлетике и због тога сам је јако завољела. У младим годинама сам пробала и са неким другим спортовима, али сам схватила да сам индивидуалац, и да волим да све зависи од мене, када знам шта радим, и да сходно мом учинку будем или добра или лоша, то прихватам к срцу и онда знам шта да радим да бих била боља. Због тога сам највише остала у атлетици и са 15 година се појавила на првом Свјетском првенству и тада је све почело.
РТРС: Како изгледа један Ваш дан? Колико тренирате када се припремате за неко такмичење, а која је разлика када је пауза између сезона?
Шпановић: У принципу, мање-више увијек је фокус на тренингу и одмору. Ако смо код куће, онда имам довољно времена и за приватан живот, а када се сезона приближи, онда одлазимо на припреме, гдје је увијек фокус на одмору, опоравку и тренингу, онда све стављаво по страни и концентришемо се само на такмичење. То је једини начин да будеш сигуран да си урадио све што си могао да се максимално припремиш и такав дочекаш такмичење. Ја другачије не знам, навикла сам тако, од малена сам прихватила да је то једини начин да нешто успијем да урадим и такав начин функционисања ми одговара, а на крају крајева, не мислим да жртвујем било шта због тога што изузетно уживам у овоме.
РТРС: Како изгледају Ваши тренинзи? Многи мисле да је потребно само да се затрчите и скочите - али није то све.
Шпановић: Наравно да није. Послије завршене сезоне увијек имамо краћи одмор или дужи, све зависи колико је сезона била дуга. Имамо базу гдје радимо разноврсне тренинге, а онда што се више приближавамо такмичарском дијелу, више се фокус пребацује на скакање и спринт. У принципу радимо све, и теретану, и трчање, и скокове, и дужине, апсолутно све.
РТРС: Одмор је код спортиста јако битан. Како користите своје слободно вријеме?
Шпановић: Највише волим да сам код куће. Живим близу ријеке и онда ми је то идеалан одмор, ван града сам, а ту сам. То је идеално мјесто гдје и моји пријатељи воле да дођу, гдје заједно проводимо вријеме. То је нешто што ми је потребно и највише ми је важно да се психички одморим да бих могла да изнесем тренинге на високом нивоу. Код куће живим са вјереником и са пуно животиња, тако да ми је тамо и најљепше.
РТРС: Посљедњих година доста се улаже у спортску инфраструктуру у Србији. Ви атлетичари можете бити задовољни, добили сте и атлетску дворану у Београду. Ви када сте почињали, у Зрењанину нисте имали ни атлетску стазу, били сте принуђени да импровизујете. Како гледате на услове које данас спортисти имају и на оно вријеме када сте Ви почињали?
Шпановић: Разлика је заиста огромна. Ја сам много срећна због чињенице да и моји резултати имају удјела у томе, да се коначно улаже у атлетику, да данашња дјеца тренирају на атлетској стази, гдје имају кров над главом када су зимски тренинзи у питању. Ускоро ћемо имати халу за зимски дио сезоне и у Новом Саду, тако да ћемо бити максимално припремљени током цијеле године. Ја сам навикла на импровизацију, ми смо дуго радили у импровизованим условима, али је важно то да знамо да данас када имамо услове за тренинг, знамо да можемо да очекујемо врхунске резултате од дјеце и у најави већ имамо неке младе наде које ће за неколико година наслиједити мене на сцени.
РТРС: Коначно градски стадион у Зрењанину добија атлетску стазу која носи Ваше име. Шта за Вас представља тај гест?
Шпановић: Гест је заиста лијеп ,али драго ми је да се много стадиона изградило у Србији у посљедњих неколико година и да је Зрењанин један од тих градова. Бићу срећна да одем на отварање и надам се да ће се неко такмичење организовати тамо, да се након 15 година вратим и направим неки круг.
РТРС: Многим младим спортистима сте узор. Ко је био Ваш узор када сте почињали да се бавите атлетиком и током каријере?
Шпановић: Мени је дуго било потребно да схватим да у мени неко види узора. Другачије је вријеме данас, дјеци је све доступно због медија и интернета. Све је неколико кликова од њих. Драго ми је да неко у мени види инспирацију за било шта што ради. Трудим се само да без икаквог претварања пренесем оно што ја радим, на који начин и шта мислим да је вриједно жртве ило није, а у вријеме када сам почињала, не да нисам имала узоре, него сам вољела да нађем начин да разговарам са старијим спортистима, чујем њихова размишљања како они приступају тренингу, такмичењу, како се понашају док то раде. То ми је било сасвим довољно да некога кога волим, гледам док то ради најбоље на свијету.
РТРС: Рекли сте да има пар особа које би у будућности могле да Вас наслиједе. Ко су те особе које би могли данас-сутра да гледамо како освајају Дијамантску лигу, Свјетска првенства?
Шпановић: Рад са дјецом је тежак и некако сам током свих ових година увидјела да се највише талената губи у оном моменту када се заврши средња школа, када треба да се настави са образовањем. Ту они или наставе са спортом или престану да се баве. Ја бих вољела да и тренери, и сви они који раде са њима имају довољно стрпљења, да имају визију како да од младих и перспективних спортиста, постану врхунски спортисти. Имамо више даљашица, копљашицу, тркаче, имаћемо и скакаче. Не бих да их именујем, јер их има доста. Они знају да од мене имају максималну подршку. Увијек сам ту за њихова питања, и волим када ме питају за било какав савјет, јер мислим да моје искуство које им пренесем, може да им буде значајно у неком дијелу.
РТРС: Поред тога што се бавите скоком у даљ, прије сте трчали на кратким дионицама. На дионици од 60 метара држите национални рекорд, а то је јако битно због дисциплине којом се бавите, али држите и национални рекорд у петобоју. Одакле та љубав према вишебоју? Неколико пута сте наглашавали да имате жељу да се у каријери бавите том дисциплином.
Шпановић: Што сам старија, схватам да сам као млађа била храбрија. Пошто вишебој јесте моја велика љубав и вољела бих да са петобоја пређем и на седмобој, можда једне године да се такмичим у томе, али имам велики страх од препона и бојим се да када би због неког свог хира да пробам нешто ново, ризиковала да се повриједим и себи ускратим прилику да наставим са скоком у даљ. Размишљам да су повреде саставни дио каријере и нешто што може увијек да се деси али вишебој јесте нешто у чему сам заиста уживала. Не знам шта може да се деси у будућности, али ћу то можда некада пробати.
РТРС: Када се осврнете на досадашњу каријеру, шта је оно што је у позитивном смислу обиљежило исту? Да ли је то нека медаља, или анегдота? Чега се увијек радо присјећате?
Шпановић: Можда ће некоме дјеловати чудно, али моја прекретница у неком виђењу себе као спортисте била је када сам имала 15 година, на првом Свјетском првенству, када сам због ситне и небитне ствари пропустила прилику да будем у финалу, била сам прва испод црте. Дјевојка која је побиједила са 6,41 метара, на том Свјетском првенству је нешто што никада нећу заборавити, јер сам двије недјеље након тога скочила велики, лични рекорд од 6,43 метара, што је био трећи резултат свих времена у том узрасту, и ту сам заправо схватила да просјечан успјех није нешто што може да задовољи моје апетите. Тада сам склопила договор са собом да ћу чинити све што треба да будем најбоља на свијету. То је нешто што ме држи и дан-данас, због чега сам гладна успјеха, јер нису такмичарке те са којима се такмичим, већ искључиво ја.
РТРС: Поменули сте да сте имали трећи резултат у јуниорском узрасту, али имате и трећи резултат у дворани у сениорском узрасту. То је, игром случајева, дошло у Београду. Како је било скакати пред толиком публиком која вам даје додатну енергију, која може бити велико оптерећење, прије свега у психолошком смислу?
Шпановић: Знала сам шта ме очекује у Арени и каква су очекивања љубитеља атлетике. Генерално, одабрала сам Београд као базу за завршне припреме. Ми смо тамо недјељама прије гледали како се прави стаза, буквално сваки дан сједили у хали по неколико сати, тренирали смо тамо. Што се више такмичење приближавало, све је изгледало опуштеније јер сам знала да ћу бити максимално спремна и остало је само да сачекам да такмичење почне и да уживам. Заиста сам уживала и не знам коју медаљу да освојим, никада неће моћи да надмаши ту врсту енерије и емоције коју сам доживјела, а онда нам је било криво што ипак нећемо бити домаћини Свјетског првенства 2020. године. Ако то буде 2022. године, сигурна сам да ће бити боље у сваком смислу.
РТРС: Какви су планови за дужи временски период? Колико још планирате да се бавите атлетиком и да ли ћете и након завршетка каријере остати у атлетици?
Шпановић: Мислим да би Токио требало да буде нешто што је пик моје каријере. Не мора да значи и да ћу завршити каријеру након тога, али и да нећу. Планирам да направим паузу, посветим се породици, да је проширимо, а послије тога видјећу да ли ћу имати потребу да се враћам атлетици или ће то бити крај. Не могу сада знати како ћу се понашати, али све док сам здрава и док имам потребу да будем у спорту и да се борим за високе позиције, овако ћу размишљати. Да ли ћу остати у атлетици и на који начин по окончању каријере, сигурно да хоћу - али о том по том.
РТРС: Имате велику подршку јавности у Републици Српској. Шта можете да поручите навијачима са ове стране Дрине? Да ли ускоро можемо да Вас очекујемо у Бањалуци или неком другом граду?
Шпановић: Ове године свакако планирамо да дођемо. Обећала сам то почетком године, прије Свјетског првенства, када смо добили позив из Бањалуке да дођемо и будемо гости. Мислим да ћемо то учинити када ми се заврши сезона почетком септембра, тако да овим путем обећавам да ћу доћи, а до тада све пуно поздрављам и велико хвала на подршци која долази из Републике Српске.
РТРС: Почело је Свјетско првенство у фудбалу у Русији. Србија је након дуже времена на неком великом такмичењу. Какве су Ваше прогнозе, колико српски фудбалери могу и да ли ћете их гледати?
Шпановић: Хоћу, морам да их гледам. Наравно да је велики успјех што смо тамо, и по свему ономе што видим и чујем, расположени су и спремни. Надам се да ће их срећа послужити, да ће одиграти добро, и проћи у осмину финала. У сваком случају важно је да нико од нас им не ствара притисак, него једноставно да уживамо у чињеници да смо на Свјетском првенству, да дају свој максимум, што је увијек довољно да будемо поносни на њих.