X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
08/06/2018 |  21:30 ⇒ 22:02 | Аутор: РТРС

Фестивал монодраме: "На дан свођења рачуна", Марија Ђајић

Пете такмичарске вечери 2. Фестивала монодраме младог глумца, у оквиру Театар феста "Петар Кочић", у суботу, од 18.30 часова на великој сцени Народног позоришта биће одиграна ауторска представа "На дан свођења рачуна" Марије Ђајић, а према мотивима из поезије Јелисавете Багрјане и Радета Драинца.
Марија Ђајић - Фото: РТРС
Марија ЂајићФото: РТРС

Глумицу Марију Ђајић, из Поетског театра БиТ из Требиња, питали смо шта ју је подстакло да од поезије ствара драмску конструкцију.

- На другој години основних студија глуме, од првог глумачког хонорара, хтјела сам да купим књигу. Отишла сам у антикварницу преко пута Народног позоришта Српске, али нисам нашла што сам жељела и поглед ми је случајно пао на књигу "Ја не жалим што сам волео и патио". Почела сам насумице да читам стихове и на прво читање се заљубила у Драинчев бунт. Купила сам књигу и дуго након тога маштала како ћу једног дана говорити у позоришту Драинчеве стихове кроз драмску форму. И онда се десило да сам на мастер студију могла да бирам шта желим да радим. Тако се родила идеја о остварењу мог поетског сна.

- С обзиром ма то, да сте сами писали текст, глумили и режирали шта Вам је било најтеже? - питали смо Марију.

-  Морам да нагласим да ми је мој тадашњи ментор савјетовао да сав посао повјерим сама себи. Није дозволио да ангажујем редитеља или драматурга. Вјеровао је у мене, па сам га послушала, али тешка срца. Бојала сам се упустити у тако нешто сасвим сама, мада сам у дубини душе знала да ја то могу изнјиети. Било је много непроспаваних ноћи. Било је свакодневних одлазака на Драинчев гроб. Молила сам га да ми не дозволи да га изневјерим, да не извитоперим његове мисли, стихове, чежње и намјере. Сада када се враћам мислима у тај период и сам радни процес, чини ми се да је најтеже било писати и створити од цјелокупне истраживачке грађе и поезије прво дуо драму, а потом и монодраму - открива млада глумица своје стваралачке дилеме.

- Љубав као тема је изузетно ријетка у представама наших савременика. Шта мислите шта је узрок? - интересовало нас је Маријино мишљење.

- Иако се трудим да што мање генерализујем људе, појаве, народе и колеге, савременике у позоришту, мислећи на одговорне људе који кроје представе, дијелим на двије групе - на оне који су у већини и који углавном стварају на бази лаког, површног и јефтиног хумора, подилазећи публици, јер се само то продаје, и оне који спадају у изузетке и баве се суровом критиком друштва у коме живимо, а којима одајем част и почаст, јер то што раде јесте љубав. Они из љубави ка бољем сутра покушавају да подигну свијест људима о томе како уз помоћ овог друштвеног система у коме живимо срљамо у потпуну пропаст, прије свега, на људском и културном нивоу. Дакле, први су у борби за преживљавањем и опстајањем заборавили због чега се уопште баве овим послом, а други су још увијек у љубави са околином, имају свијест о другоме, њихове представе поред свега о чему говоре, говоре и о једном посебном облику љубави, ма колико у први мах ви то не видите - објашњава Марија.

- Ова представа је Ваш мастер рад на глуми на Факултету драмских уметности у Београду. Недавно сте у Москви уписали магистарске студије - режију у школи чувеног редитеља Вахтангова. Зашто глумац почиње да се бави режијом?

- Мислим да је за глумце и редитеље веома битно да не стагнирају и да константно шире своје видике. У Русији је потпуно нормално да глумци заврше режију, а редитељи глуму. Мислим да се управо у томе крије посвећеност и снага њихове школе. Не замјера се ни глумцу, ни редитељу што желе да осјете и другу страну посла, већ се цијени воља за радом на соби као комплетном позоришном ствараоцу или умјетнику. Овдје се то увијек гледа испод ока. А зашто сам се конкретно ја обрела у свијету режије, крив је вриједносни систем и статус људи који се овдје баве умјетношћу. Велика је могућност да ћу као глумица у Републици Српској која чека чудо или поштену прилику, дочекати само старост без дана радног стажа. А много је тема које ме боле и радују, а о којима желим говорити и које желим радити, стога морам још учити - искрена је порука младе глумице.