Ешдаун: Док сам био у БиХ, водили су ме Чавић, Терзић и донекле Иванић

- Потребно је дуго времена да се изгради мир. Не можете га изградити преко ноћи. Да вам дам примјер: ја сам умарширао у свој родни град Белфаст као британски војник у настојању да одржим мир у властитој заједници 1969. И још увијек нисмо тамо осигурали мир. Треба пуно времена да се исперу непријатељства рата, да се ријешите старе номенклатуре и политичког система, како у сјеверној Ирској, тако и у БиХ. Да, могао сам замислити да ћу бити овдје, али нисам могао замислити да ће се дозволити да толико напретка којег смо постигли све до 2006. буде поништено. Умјесто да се креће напријед ка одрживом миру као дио ЕУ, БиХ се почела кретати уназад. И то је веома опасно -  каже Педу Ешдаун.

Један од његових пројеката током мандата у БиХ је била реформа полиције – тадашња криза – која се, како сам каже, ипак није ријешила. Криза данас – изборни закон

- Пројекат није успио јер је међународна заједница окренула леђа, али има доста других ствари које смо постигли: јединствена војска, јединствена царинска контрола, обавјештајна служба, служба за индиректно опорезивање. Да, за све те ствари извршен је притисак међународне заједнице, али је понуђена и конструктивна помоћ. Али нажалост међународна заједница је окренула леђа полицијској реформи. Понекад када погледам уназад, упитам се да ли сам можда требао остати још 5 или 6 мјесеци да ту реформу учврстим. Када је у питању реформа изборног закона, чињеница је да се БиХ сама мора покренути по том питању - рекао је Ешпдаун.

- Она може бити функционална држава и постати чланица ЕУ која на учинковит начин служи својим грађанима и пружа им пристојан живот једино ако буде функционална држава. Онда када то не успије урадити, било са полицијском или изборном реформом, БиХ сама себе спрјечава да има једину будућност коју може дати својим грађанима, а то је сигурна и долична будућност. БиХ сада мора удовољавати европским стандардима, а један од њих је изборни стандард. Ако то не уради, не може се придружити Европи. Мој став је увијек био: Немојте се мијешати у унутрашњу бх политику. Ја прихватам онога кога су они изабрали. Можда они себе зову националистима, али ја их просуђујем по ономе што раде, а не по ономе како себе зову. Сматрам то исправном политиком. Сматрам да Запад често гријеши у бирању својих миљеника, у БиХ и другим земљама - напомиње Ешдаун у интервјуу.

Педи Ешдаун је прије 13 година изјавио да не вјерује да националистичке странке могу довести БиХ у ЕУ

- Да, нажалост вјерујем да национализам расте. Не кажем да неке националистичке странке то не би могле урадити, али генерално говорећи ако вјерујете у подстицање национализма, биће вам теже да водите земљу ка мултиетничкој будућности коју подржава Европа. Са друге стране, погледајте доброг пријатеља Драгана Чавића, којег сматрам изузетно храбрим политичарем из једне од националних странака, који је схватио да бх будућност лежи у успостави европске политике и стандарда. Стога не искључујем неког само јер је из националистичке странке, све зависи шта они раде, а не како себе називају - истиче Ешдаун.

Чини се да у политичком животу БиХ данас недостају одрживе алтернативе.

- То ми је тешко за објаснити и то сматрам веома забрињавајућим. То је заправо вјероватно најозбиљнији проблем данас у Босни. Ако погледате сјеверну Ирску и Кипар, видјећете исто. Ако имате такозвани замрзнути конфликт, за разлику од оног у којем је једна страна побједник, онда се номенклатура из рата преноси на политику како би се политичким средствима слиједиле исте подјеле и акције засноване на етничкој припадности, управо као и током рата. Све док се тога не ријешите, док се не ријешите те генерације и замијените је са генерацијом која ће више гледати у будућност, пост конфликтна друштва не могу имати будућност. То се десило у Сјеверној Ирској, и у другим земљама које су се покренула од рата ка одрживом миру. Али оно што ме брине у БиХ није то што обитељи из времена рата још увијек владају одржавањем мира, већ што још увијек нема назнаке о истинској новој генерацији која гледа у будућност, а не у прошлост. Можда она постоји, али ја нажалост још увијек не могу видјети назнаке њеног израстања  - тврди Ешдаун.

Да ли би промијенио иједну од својих одлука из прошлости?

Ах, да, наравно. Ако као странац са великим овлаштењима дођете у тако комплексну земљу као што је БиХ, наравно да ћете направити грешке. Увелико су ми помагали и водили ме пријатељи међу босанским народом, којег заиста волим, и политичарима који су били уз мене: Драган Чавић, Аднан Терзић и донекле Младен Иванић. Они су ме водили и прихватали су грешке које сам правио. Да ли сам правио грешке? Да. Вјерујем да сам напустио БиХ 6 мјесеци прерано. Вјерујем да смо полицијску реформу довели до тачке са које је морала ићи напријед, вјеровао сам да се постигнуто не може поништити, али нисам био у праву. Нажалост, вјерујем да је то био почетак поништавања институција које смо имали. Кривим себе за то, али кривим и међународну заједницу јер није наставила тај процес. Такође, гледајући уназад, био сам толико фокусиран на однос између Сарајева и Бањалуке, јер је то за мене у то вријеме био извор пријетње, да нисам довољно пажње обраћао на позицију Хрвата. БиХ је увијек била као тронога столица, ако извучете једну ногу, онда се све сруши. Вјероватно нисам схватао и провео довољно времена на елементу онога због чега би Хрвати жељели остати у БиХ - истакао је Ешдаун.

Извор: Глас Америке