СПЦ прогласила светима троје мученика
Проглашавањем светима троје косовских мученика потврђено је њихово дугогодишње молитвено поштовање православних вјерника.
Уз њихове, стајале су и иконе патријарха Пајсија и пивских мученика који су канонизовани прошле године.
Преподобномученик Григорије Пећки, мученик Василије Пекар из Пећи и мученица Босиљка Рајичић из Пасјана умрли су мученичком смрћу, борећи се за хришћанску вјеру током владавине Турака на Косову и Метохији – одбијајући да пређу у ислам.
Преподобномученик Григорије Пећки
Претпоставља се да је преподобномученик Григорије Пећки родом био из Пећи или њене околине. Није познато да ли је био обичан монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења.
Како каже предање, светог Григорија је Бог обдарио необичном љепотом – не само тјелесном већ и љепотом душе. Турци су се зато трудили да га придобију за своју вјеру надајући се да би примјер његове врлине слиједили многи.
У њега се била загледала и ћерка једног угледног турског достојанственика, а пошто је дјевојка много патила за Григоријем, њен отац је сковао план да га на сваки начин потурче.
Нудили су му и високе положаје, али Григорије није посустајао. Видјевши чврстину његове вјере, Турци су покушали силом да га потурче.
Он је покушавао да се одупре притисцима и наметнутој вјери, све док га Турци нису убили. Срби су га тајно сахранили у близини Пећи, а на његовом су се гробу, по предању, дешавала чуда.
Мученик Василије Пекар
Претпоставља се да је Василије, по занату пекар, живио у Пећи. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу.
Кћерка му је била врло лијепа, те су је неки Турци запазили и једног дана отели из родитељске куће.
Василије се није мирио са чињеницом да му кћерка постане муслиманске вјере, те појури за њима како би је вратио. Турака је било више, те су га савладали и приморавали да се потурчи ако не жели смрт.
Он на то никако није пристајао, те су га Турци убили на излазу из Пећи према Дечанима, на мјесту званом Раушићка трешња.
На мјесту гдје је преминуо, Срби му направише гроб. Како је вријеме пролазило, људима су почеле да се остварују молитве изречене на његовом гробу.
Касније, над тим гробом подигнута је црква, а касније и манастир. Остаци цркве били су видљиви, а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.
Мученица Босиљка Рајичић
Мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић, која се у Преображењском храму јавља у улози великих приложника. Породица Рајичић поријеклом је из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану, истакнуто је у научном раду Иване Женарју са Института за српску културу, Приштина.
Није познато тачно вријеме Босиљкиног страдања. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, како се наводи "од стране Арнаута", када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрјев. То се догодило у вријеме турске владавине на Космету.
Да би прихватила прелазак у другу вјеру и брак са отимачем, била је излагана разним врстама насиља и мучења. Насиље је укључивало забрану конзумације хране и воде, као и спавања, чупање косе, жарење стопала, ударање, гажење, одијевање у традиционалну муслиманску ношњу и покривање главе.
Како Босиљкина непоколебљива вјера у Христа није посустала ни након тога, она је коначно и погубљена убодима ножева на пропланку уз ријеку Лапаштицу.
Њено тијело је искасапљено, а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, они су узидани у храм.