Послије 50. године чувајте се дијабетеса
У том добу код свих расте ниво шећера у крви, а питање је само да ли ћете га здравим навикама држати под контролом.
Значајан јавно-здравствени проблем је и чињеница да приближно 39 одсто обољелих нису свјесни своје болести.
Због велике учесталости и бројних компликација које га прате, дијабетес намеће велики економски терет свим националним здравственим системима и читавом друштву. Трошкови здравствене заштите обољелих од дијабетеса су два до три пута већи у односу на особе које немају дијабетес и износе 12 одсто укупних трошкова у здравству.
Дијабетес је постао један од највећих глобалних здравствених и економских изазова. Према најновијим проценама Интернационалне дијабетесне федерације у свијету приближно 415 милиона људи има дијабетес, што одговара популацији европског континента. Број обољелих и даље расте невјероватном брзином и према садашњим прогнозама до 2040. ће се повећати више од 50 одсто. Најбржи пораст очекује се у неразвијеним и средње развијеним земљама.
Повећању броја обољелих од дијабетеса, иако је ова болест све чешћа и међу радно способним становништвом, па и међу младима, највише доприноси демографија, односно чињеница да је све више особа старијих од 65 година. Уз то на пораст обољелих утиче и све већи број гојазних особа, јер је гојазност један од доказаних фактора ризика за појаву дијабетеса.
Ендокринолози упозоравају да је преддијабетес, стање које претходи шећерној болести, али још не значи да ће особа и обољети, веома распрострањен. Сматра се да га има око 40 одсто особа старости од 40 до 74 године. Особе са преддијабетесом су под високим ризиком за развој дијабетеса и кардиоваскуларних болести и управо оне чине идеалну циљну групу за програме превенције. Ако код особа са преддијабетесом изостане одговарајућа интервенција, већина њих развија тип 2 дијабетеса у оквиру 10 година, а веома велики проценат ових особа ће већ, упозоравају љекари, имати микро и макроваскуларне компликације дијабетеса.
Иако је за дијабетес типа два у великом броју случајева крива генетика, послије 45. године живота у развоју ове болести преовлађују негенетски фактори: гојазност, претежно сједећи начин живота, исхрана богата масноћама и засићеним масним киселинама.
Промјена начина живота и избјегавање фактора ризика могу да смање ризик од дијабетеса. Двије научне студије, једна спроведена у Финској, а друга у САД (ДПП студија), потврдиле су да и скромне промјене у тјелесној тежини и повећању физичке активности значајно смањују учесталост оболевања од шећерне болести. Постоје јаки епидемиолошки докази, наводе љекари, да физичка активност и смањење тјелесне тежине представљају медицински добитак, не само у превенцији дијабетеса већ и других фактора ризика.
Мото "кад нисам досад водио здрав живот, сад је касно", ни у овом случају не важи, јер превенција и у средњем и каснијем животном добу даје резултате. Наиме, послије педесетих година живота, ниво шећера у крви постепено се повећава код свих, па су мјере превенције дијабетеса и те како потребне.
Код дијабетеса није проблем само ова болест сама по себи, него и то што оштећује све органе, а неке од компликација су сљепило, оштећења крвних судова, гангрене због којих морају да се ампутирају удови...
Оно што свако може да уради у превенцији шећерне болести јесте да се здраво храни и да буде физички активан:
1. Исхрана
Иако сви, бар начелно знају шта подразумева здрава исхрана, ипак је потребно консултовати се са љекаром, а они кажу да је код старијих у ризику од дијабетеса ипак потребна добра обука. Пожељно је да у ту обуку о исхрани и планирању оброка буде укључен и неко од чланова породице.
Храна би требало да буде богата сложеним угљеним хидратима, влакнима и здравим масноћама.
То би поједностављено било најсличније медитеранском јеловнику, базираном на маслиновом уљу, плавој риби, свјежем поврћу...
Распоред оброка најбоље је одштампати великим словима, како би био читљив и старијој особи слабијег вида.
2. Физичка активност
Физичка активност потребна је оболелима од дијабетеса без обзира на то у којим су годинама живота, макар то била и само лагана шетња од пола сата три пута недјељно.
Смањена физичка активност је други фактор који је удружен са инсулинском резистенцијом код дијабетеса типа два. Супротно, физичка активност побољшава дејство инсулина.
Утврђена је чврста корелација између максималне аеробне снаге и дејства инсулина.
У току 14-годишњег прикупљања података о 5.990 мушкара дипломаца Универзитета у Пенсилванији, установљено је да физичка активност у смислу шетања, пењања уз степенице и спорта, смањује ризик од дијабетеса. Са сваких 500 Кцал повећања активности, ризик се смањује за шест одсто.
Протективни ефекат је највећи код људи са највећим ризиком за настанак дијабетеса.