Шта је иза новог удара на државну телевизију у Бањалуци?
Аутор: Предраг Ћеранић
У Републици Српској на сцени је поново размјена ватре између власти и опозиције, а овaj пут специфично је да је паљба опозиције груписана на једну мету – Радио-телевизију Републике Српске. Из СДС, најзначајније партије у опозиционом Савезу за промјене, стижу оптужбе да „тзв. Јавни сервис није ништа друго до партијски мегафон владајуће странке, који служи за прљаву пропаганду, каква је виђена још само у Сјеверној Кореји“. РТРС се, даље, назива „фабриком лажи“ и наглашава да „СНСД и њихова фабрика лажи – РТРС – упорно понављају лажи о Сорошу, обојеним и наранџастим револуцијама како би дискредитавали опозицију и скренули пажњу грађана и јавности са организованог криминала, финансијског колапса и огромних проблема у Републици Српској“.
Са контра стране – од СНСД, партије која већ деценију са својим коалиционим блоком држи све полуге власти у Српској – одговорено је да се „Сорошева екипа из Македоније преселила на терен Републике Српске иако им је центар Подгорица. Финансије за још један покушај уништења институција Републике Српске засад износе пет милиона долара“. Да ли су „обојене револуције“ и Сорош измишљени како би се „дискредитовала опозиција“ и скренула пажња грађана са стварних проблема? Или је по сриједи препознатљив метод уклањања власти које нису по вољи страним амбасадама и неолибералној финансијској елити? Да бисмо одговорили на ова питања, неопходна је краћа хронологија догађаја у овој равни.
НАСЛЕЂЕ ПРВЕ ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Након што су срушили Милошевића и власт која је дуго одољевала притисцима Запада и отрпила многе ударе његове меке и тврде моћи (у шта се убраја и 78-дневно бомбардовање војних, привредних и цивилних објеката), побједници, сем неколико добро упућених, углавном нису знали за чији рачун су извели на улице Београда стотине хиљада незадовољних грађана. Разлога за незадовољство Милошевићевом владавином је било. „Прећутани“ пад Книна (вијест о уласку хрватских трупа емитована је у 36. минуту ударног дневника) сумњичио је и указивао на могућу инволвираност Милошевићеве политике у трагедију крајишких Срба; Дејтонски споразум је донио мир у Босну и међународно признање Републици Српској, али и губитак дијела Сарајева који је током рата био у рукама Срба. Милошевић је Сарајево уступио свјесно и лако, тако да су и преговарачи с друге стране били затечени његовом издашношћу – он се једноставно желио ријешити Српског Сарајева, политичког центра који му је у неколико наврата жестоко опонирао. Да би се Горажде територијално спојило са осталим дијелом Федерације БиХ, српска страна је уступила велики дио територије преко које је требало да буде саграђен аутопут до Сарајева, али овај пројекат је остао мртво слово на папиру, а територија Српске дубоко усјечена и без добре комуникације са Херцеговином. С друге стране, западни дио Српске, подручје са преко милион становника, није добио директну територијалну везу са источним дијелом, а тако ни са Србијом. Дистрикт Брчко је након међународне арбитраже добио статус кондоминијума (заједничко власништво) два ентитета, а у фактичком смислу постоји као трећи ентитет, са посебном законодавном, извршном и судском влашћу. Тако је незадовољство Милошевићем тињало и с друге стране Дрине. Санкције су учиниле своје,
Србија је била дуго изложена међународној изолацији, привреда је трпила, грађани све теже подносили посљедице. Пети октобар је означио крај једног и почетак другог доба. Без намјере да улазимо у оцјену овог догађаја, који је Србији донио скидање санкција, а СР Југославији, тада заједничкој држави Србије и Црне Горе, столицу у УН, али и незапамћену пљачку ресурса и великих колектива од стране неолибералне финансијске елите (на ову тему је Борис Малагурски, познати српски новинар, снимио документарни филм Тежина ланаца 2) желимо указати на методолошку основу Петог октобра. Била је то прва успјела обојена револуција а Отпор, организација која је била главни извођач петооктобарских радова, постала је „бренд“ препознат од међународних финансијера преврата широм планете. Срђа Поповић и другови славодобитно су објашњавали тајну свог успјеха, који су у неколико држава поновили, али нису увијек били успјешни као у Београду. Позадину Петог октобра разјаснио је и Тим Маршал у књизи Игра сенки, након чега је постало јасно да у петооктобарском преврату није све било спонтано ни по вољи народа, већ су се догађаји одвијали сходно плановима и циљевима страних обавјештајних служби.
ДВИЈЕ ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У СРПСКОЈ
Џин Шарп, отац америчких обојених револуција, остаће упамћен по својој књизи Од диктатуре до демократије, у којој је до танчина изнио метод уклањања Америци неподобних режима и власти без ангажовања америчких трупа, односно коришћења „тврде моћи“. Ствари су једноставне, мрежа невладиних организација које „дишу“ искључиво помоћу донација страних влада, купљени утицај у медијима, и неостварени политички лидери – кључни су актери „меког“ преврата. Вјештачки створено незадовољство за резултат има излазак „мирних демонстраната“ на улице. Вишедневне па и вишемјесечне демонстрације подижу температуру до тачке кључања када се догоди банални инцидент, често намјерна провокација полиције од демонстраната, након чега полиција реагује, што постане варница за обострано насиље. Окршаји полиције с демонстрантима, праћени свјетским медијима, уз препознатљиву осуду полиције и власти коју бране, обиђу свијет, а демонстранти запосједну зграду парламента и прогласе се за народну власт. Затим се сјате међународни медијатори који власт изабрану на претходним легитимним изборима треба да „почисте“ и замијене је „демократском“, односно оном по вољи САД, која распрода ресурсе своје земље, а грађане претвори у јефтину радну снагу. Агенду чине и политички уступци. Власт пословично не препозна опасност која се „ваља улицама“. Или је инертна, или реагује неадекватно, попут Милошевића, који је прибјегао репресији, што је ствари само разбуктало. Након Петог октобра услиједио је читав низ успјелих обојених, а, по посљедицама које су изазвале, прикладније их је назвати црним револуцијама.
Обојене револуције су заједничко име процеса промене власти као што су „ружичаста револуција“ у Грузији, „тулипанска“ у Киргизији, „наранџаста“ у Украјини, „јасминова“ у Тунису и „лотосова“ у Египту. Оне обично почињу мирним скуповима и прерастају у жестоке сукобе ван правних оквира. Циљ таквих акција, које су углавном изазване споља, јесте смена државног врха, рекао је руски предсједник Путин за телевизију Мир 24, нагласивши да ће руски лидери покушати да спрече обојене револуције у земљи и у државама чланицама Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). Према Спутњику, у посљедње 24 године забиљежено је 25 обојених револуција.
Ни Република Српска није била поштеђена обојене револуције, истина неуспјеле. Најозбиљнији покушај био је 2014. године. Клупко се закотрљало у Федерацији БиХ, гдје су се протести с лакоћом претворили у насилне, а почели су 07. фебруара 2014. године у Тузли. Убрзо су се пренијели у Сарајево, Зеницу, Бихаћ, Мостар. Покретачи протеста били су појединци из невладиног сектора који су првобитно прокламоване пароле економско-социјалне природе замијенили препознатљивим захтјевима за промјеном Устава БиХ, а што се своди на обарање Дејтонског споразума и стварање нових основа БиХ, које се могу сажети у: један грађанин – један глас, један предсједник, влада БиХ, и парламент у којем би се одлуке доносиле простом већином. Поменуте промјене подразумијевају укидање паритета и консензуса – стубова Дејтонског мировног споразума и гаранта равноправности три конститутивна народа. Други чин протеста означио је долазак навијачких скупина које су каменицама и молотовљевим коктелима засули зграде кантоналних влада и зграду Предсједништва БиХ. Епилог протеста биле су запаљене зграде Владе Кантона Сарајево, Предсједништва БиХ, Архива БиХ, Владе ТК, Општине Тузла, Градска скупштина у Мостару, зграда Владе ХНК, сједишта ХДЗ и СДА, док је повријеђених било неколико стотина.
НАПАД НА ТВРЂАВУ ДРЖАВНОСТИ
Невладине организације Оштра нула и Хелсиншки парламент грађана Бање Луке истог дана када су почели нереди у Тузли најавили су протесте у Бањој Луци „како би подсјетили власти на све обесправљене раднике и уништене гиганте“. На транспарентима које су окупљени носили били су исписани називи некад великих и успјешних, а данас угашених предузећа као што су Инцел и Чајевец. Идентичан сценарио је виђен у Тузли, с тим што су тузлански демонстранти исписали називе тузланских предузећа. Демонстрације су покушане и у другим градовима Републике Српске – Бијељини, Добоју и Приједору. Међутим, грађани се нису одазвали. У Бијељини је чак одржан контрамитинг.
Други покушај био је 2016. године, када је опозиција најавила протестно окупљање у парку „Младен Стојановић“, на шта је власт одговорила најавом митинга „Срцем за Српску“ на Тргу Крајине. Оба окупљања најављена су за 14. мај у Бањој Луци, а удаљеност између политички супротстављених група није била већа од два километра. Атмосфера која је претходила „митингу и контрамитингу“ из дана у дан постајала је све више напета, али до инцидената није дошло захваљујући беспријекорном реаговању Министарства унутрашњих послова Српске и луцидним потезима министра Лукача, који демонстрантима предвођеним опозиционим лидерима, није дозволио „протестну шетњу“, односно излазак из ограђеног простора у парку „Младен Стојановић“.
Поводом најновијих дешавања у Републици Српској предсједник партије Уједињена Српска Ненад Стевандић говорио је о инструментализацији опозиције, и истакао да удари на Српску долазе из Сарајева, а да су главне мете дестабилизације предсједник и Влада Српске, Народна скупштина, Радио-телевизија Републике Српске и МУП Српске. Парламент је стандардна мета обојених револуција, али је државни медиј – у овом случају РТРС – „тврђава“ која се настоји физички освојити или у значајној мјери дискредитовати. У времену у којем је замјена теза постала омиљен метод у безочним насртајима на Српску – па се тако и предсједник Додик нашао на „црној“ америчкој листи због оптужби за урушавања Дејтонског споразума иако се нико као он у БиХ не залаже за очувања овог мировног уговора, а тендециозно пласиране вијести, често непровјерене и неистините основно средство за политичку дискредитацију – РТРС је непробојан зид. Зато и јесте на удару оних који би да наметну само своју истину, креирану у познатим центрима, и пласирану преко Сорошових невладиних организација, купљеног утицаја у медијима, и неостварених политичких лидера.