latinica  ћирилица
26/06/2016 |  11:18 | Аутор: Вечерње новости

Дрхтање, спорост и укоченост не ремете ум

Са Паркинсоновом болешћу могуће је живјети квалитетно уз праву терапију. Болест је везана за старење, најчешће се јавља послије 60-те године, док мањи број оболијева и прије четрдесете.
Паркинсонова болест - Фото: илустрација
Паркинсонова болестФото: илустрација

* До поремећаја долази када човјек изгуби 80 одсто свог трансмитера у мозгу допамина, који нестаје усљед старења.

 Напетост и нерасположење су чести пратиоци болести, а са напредовањем тегоба јављају се и озбиљнији проблеми

Упркос изузетним медицинским достигнућима, постоје болести које се не могу избјећи, без обзира на начин живота. Припадају дегенеративним оболењима, и углавном су везане за процес старења. Међу њима је и Паркинсонова болест, која након дијагностиковања готово увијек непријатно изненади и обољелог и породицу.

"Старење је значајан, али свакако не и једини фактор ризика за појаву Паркинсонове болести. Најчешће се јавља код људи у шестој и седмој деценији живота, мада четири до десет процената обољева и прије 40. године. Што се тиче старијих, сматра се да свака стота особа која има више од 60. година болује од Паркинсонове болести, те да се број обољелих повећава са старењем. Према подацима из других земања Европе, учесталост јављања болести на сто хиљада становника је од 200 до 400", објашњава неуролог професор др Марина Светел из Института за неурологију Клиничког центра Србије.

Који знаци упозорења указују на могућу појаву Паркинсонове болести?

"Прије свега тремор руку у миру. То подразумијева ситуацију у којој особа сједи са рукама у крилу и није ничим ангажована или хода са рукама уз тијело. То није подрхтавање које особа, иначе уочава док једе или пије из чаше, односно у ситуацијама у којима су мишићи нечим заузети. Постоје и обољели који никада у току своје болести немају тремор, што не значи да одсуство овог симптома негира дијагнозу. Такође, ни сваки тремор није паркинсони. Укоченост руку и ногу, као и спорост у извођењу брзих покрета, такође су показатељи ове неуродегенеративне болести. Њих болесници могу да тестирају у свакодневним активностима попут прања косе или, рецимо, мућења јаја".

На које симптоме треба посебно обратити пажњу?

"Спорост се сматра доминантним и једним од важнијих међу значајним симптомима који дефинишу болест. Нестабилност при стајању у ходу, као и проблеми са говором, тешкоће са писањем, појачано лучење пљувачке, такође су неки од важних показатеља, али њихово постојање није кључно за постављање дијагнозе. Неки од њих јављају се у каснијем току болести. За стручњака је важно да препозна најмање два од три кључна симптома, који ће му указати да обољели има Паркинсонову болест. Та три симптома су дрхтање, спорост и укоченост. Иначе се сматра да болест може да постоји и више година прије него што се у потпуности манифестује, те да на њу понекад могу да укажу и наизглед потпуно необичне тегобе. Ипак, и у таквим случајевима потребно је да наведених симптома има више у збиру, да би указали на потенцијалног будућег пацијента. Овај податак је, иначе, безначајан за свакодневну клиничку праксу".

Шта се крије у основи болести?

"У основи болести лежи недостатак допамина, неуротрансмитера који омогућава преношење импулса у мозгу. Када човјек изгуби 80 одсто свог допамина, јавља се болест. Допамин губимо и са старењем, али је брзина губитка значајно већа у Паркинсоновој болести. Различита су и мјеста са којих се допамин губи у малом црном једру у мозгу, које броји једва пола милиона ћелија са сваке стране. Болест настаје и под дејством штетних фактора из спољне средине. Занимљиво је да пушење, како су показала истраживања, представља заштитни фактор за појаву болести. У око десет одсто случајева постоји генска подлога. Ипак, код већине обољелих, испреплетени су утицаји из спољашње средине и генска предиспозиција".

Како се онда спроводи лијечење?

"Ми не можемо да спасимо оно што је код пацијента изгубљено. Али, захваљујући доброј терапији, можемо да надокнадимо мањак изгубљеног допамина. У те сврхе се користи "леводопе", који је у неку руку лијек избора за Паркинсонову болест. Ријеч је о супстанци која компензује изгубљени допамин. Захваљујући овом медикаменту, квалитет живота пацијента значајно се побољшава. Пацијенти га добро подносе, а тек послије дужег времена могу да се јаве и компликације дуготрајног лијечења. "Леводопа" се везује за тачно одређена мјеста на ћелијама, за такозване рецепторе. Постоје и лијекови који могу директно да дјелују на описане рецепторе и да помогну "леводопи" у лијечењу и контроли симптома. Неки терапијски принципи базирани су на утицају лијекова на процес разградње "леводопе", што индиректно повећава концентрацију датог лијека. У терепији Паркинсонове болести, често је потребна примјена више лијекова, од којих сваки има своју улогу на сложеној "сцени дешавања" у мозгу обољелих. Упркос томе што се некада јављају и нежељени ефекти, добро познавање природе сваког од тих лијекова омогућава терапеуту да на вријеме препозна, спријечи, контролише и уклања њихово нежељено дејство".

Да ли се болест одражава и на психолошком плану?

"Болест је праћена и симптомима који превазилазе моторне сметње. Нерасположење и напетост су чести пратиоци болести који такође морају да се лијече. Са напредовањем тегоба могу да се јаве и проблеми са контролом мокрења, притиска, проблеми са спавањем... Дешава се, такође, да пацијенти понекад вичу у сну, бране се од непостојећих нападача или се често буде и тешко окрећу у постељи. То су све важне сметње у њиховом свакодневном функционисању, о којима мора озбиљно да се размишља".

Иако лијечење није једноставно послије вишегодишње болести, уз добар медицински надзор и пуну подршку породице и ближњих, болест дуго може да се држи под контролом уз савремену терапију, иако није изљечива. Истовремено, неопходно је да се с пажњом лијече и све друге пратеће болести.